AzilSrbija Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila
Ženevska konvencija i protokol
Ženevska konvencija o statusu izbeglica 1951. Konvencija o statusu izbeglica koja je sačinjena 28 jula 1951 godine a stupila na snagu 22. aprila 1954, predstavlja osnovni dokument kojim se reguliše status izbeglice, odnosno na osnovu koje se procenjuju okolnosti, i na osnovu kojih se utvrđuje da li neko lice ispunjava uslove za sticanje statusa izbeglice. Imajući u vidu da su Konvencijom obuhvaćena samo ona lica koja su postala izbeglice usled događaja koji su se desili pre 1. januara 1951.godine, da su nakon donošenja ove Konvencije nastupili određeni događaji koji su uslovili nastanak novih izbeglica, kao i zahtev da se pruži jednaka zaštita i tretman prema svim izbeglicama, javila se potreba za donošenjem takvog dokumenta koji će nadomestit inedostatak same Konvencije. Tačnije, 04. aprila 1967 godine stupio je na snagu Protokol o statusu izbeglica, tako da pristupanjem ovom protokolu države se obavezuju da će primenjivati odredbe sadržane u Konvenciji 1951.godine prema licima sa statusom izbeglice, ali tako što se utvrđivanje da li neko lice ispunjava uslove sa priznanje statusa izbeglice neće ceniti samo u odnosu na događaje koji su de odigrali pre 1.januara 1951 godine, već i na sve docnije događaje. Ovim dokumentom se uslovno rečeno proširuje primena same konvencije 1951, ali Protokol ostaje nezavistan dokument, tako da pristup istom nije ograničen samo na države potpisnice Konvencije 1951, čime je proširena i pružena zaštitai onim licima koja se nalaze u zemlji oja nije potpisnica Konvencije 1951.
Takođe, status izbeglice može steći i lice (bez obzira da li se nalazi u zemlji koja pristupila Konvenciji 1951 i Protokolu 1967) koje zadovoljava kriterijume Statuta UNHCR, pa se takva lica nazivaju mandatnim izbeglicama, tj. ista potpadaju pod mandat Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija.
