Priredio: APC  Foto: APC

Sjenica, 29. avgust – Jedan od veoma važnih aspekata psihosocijalne stabilnosti dece izbeglica je uključivanje u lokalnu zajednicu, kontakt sa lokalnom sredinom, posebno vršnjacima.

Tu posebno, čak ključno mesto pripada uključivanju u obrazovni sistem.

Život po kampovima, prethodno po parkovima, neformalnim naseljima u pograničnim područjima… u oskudnim uslovima, veoma često bez osnovnih uslova –adekvatne higijene, ishrane, garderobe, privatnosti, prava na ličnu svojinu, slobodan izbor, dodatno destabilizuje decu a posebno maloletnike bez pratnje koji su prepoznati kao jedna od najranjivijih grupa izbeglica.

Reč je uglavnom o dečacima često mlađim od 15 godina, kojima je važno pružiti siguran i održiv sistem podrške.

Pored profesionalne brige i zaštite stručnih, obučenih i brižnih staratelja, veoma je važno pružiti priliku da se uključe i u lokalni sistem obrazovanja.

Kako je često reč o starijim maloletnicima koji se nalaze između osnovnog i srednjoškolskog uzrasta, nepotpuno prethodno obrazovanje zbog izbeglištva, traumatska iskustva iz zemlje porekla i sa puta, otežano prilagođavanje na nove okolnosti, usporen proces uspostavljanja poverenja sa okolinom i razumevanje lokalnog konteksta…sve su to izazovi na koje sistem profesionalne podrške treba da odgovori.

U centru za azil u Sjenici od novembra prošle godine sve je veći broj maloletnih dečaka bez pratnje roditelja. Nažalost, uprava kampa i staratelji nisu imali ni volje niti veština da dečake od samog početka uključe u lokalne škole. Uprkos inicijativi naše organizacije i lokalne osnovne škole, izostala je ključna formalna karika i deca nisu pošla u osnovnu školu.

Grupa starijih maloletnika bez pratnje, veoma kratko je pohađala srednju školu, često ne razumevajući ishod niti smisao školovanja.

Tokom jula i avgusta APC je organizovao radionice sa ove dečake kao vrstu kulturološke pripreme za uključivanje u lokalnu školu. Radionicama su uvek prisustvovali staratelji.

Dečaci iz različitih delova Avganistana, željni pažnje i brige, uzbuđeno su slušali o školskom kalendaru, o predmetima, o pristojnom ponašanju i ophođenju prema nastavnicima, prema vršnjacima, posebno devojčicama, odgovornim odraslima u školi, kome da se obrate za pomoć, pravilima i načinu kažnjavanja.

Pažljivo, računajući svoje godine, i sami su počeli da procenjuju da li će krenuti u osnovnu školu ili na neki zanat.

Nažalost, tokom poslednje posete, 29. avgusta, nismo dobili informaciju da li i kada će, pod starateljskom zaštitom lokalnog centra za socijalni rad, krenuti u školu, iako je početak školske godine zvanično bio za svega par dana.

Iako ih sistem najčešće vidi kao decu u prolazu, decu koja neće ostati dugo u Srbiji, decu koja nisu naša deca, moramo se zapitati šta je urađeno za one koji su tu već nekoliko meseci, koji pokazuju inicijativu, koji redovno idu na časove srpskog jezika, koji pomažu i drugoj deci u kampu.

Ali sasvim sigurno i podsetiti da je obrazovanje osnovno ljudsko prava i da na njega imaju pravo i ovi dečaci, a da nas kao državu na to obavezuju i sopstveni zakoni.