autor: APC | foto: APC 

Adaševci, 24. decembar – Teško je i pretpostaviti koliko je težak izbegli?ki put i kolika je muka sa kojom se suo?avaju ljudi koji beže iz svojih zemalja od nasilja,smrti, koji prelaze hiljade kilometara, preko planina, u nesigurnim ?amcima preko mora,  provla?e se kroz ograde, beže od grani?ara, padaju u ruke krijum?ara koji ih ?esto varaju, iznidjuju im novac…   Nešto od tih muka, u ispovestima svedenim na golu informaciju odakle dolaze i broju granica, prenose nam ljudi koji sre?emo po prihvatnim  i azilnim  centrima u Srbiji.  Dok gledate ove ljude ?esto razmišljate kome najteže – odraslim muškarcima na ?ijim je ple?ima sudbina cele  porodice, nemo?nim starcima koji nemaju ni snage ni volje da istraju na putu do „boljeg života“, deci koja imaju više nade nego snage, ili ženama, majkama, devojkama… koje su u staratu, s obzirom na to iz kojih kultura dolaze, predodre?ene da prate sudbinu porodice, trpe i ne pitaju. Nema na ovoj rang listi nesre?e  objektivnog poretka, ali je sigurno da nije lako biti žena , a još manje žena izbeglica.

U prihvatenom centru u Adaševcima  u kome je smešteno oko 1000 ljudi sre?emo ih svakodnevno. Iz Sirije su, iz Avganistana, Iraka i drugih, sukobima pogo?enih, zemalja Bliskog Istoka, Azije i Afrike. Neke od njih su se na put zaputile same, bez muške pratnje, sa maloletnom decom ili bebama. Prelaze dug i opasan put uz krijum?are i ponekad pri?aju o tim iskustvima. Susre?u se sa pretnjama, zastrašivanjima, nasiljem… Ve?ina je ?amcima prešla Mediteran, a zatim, kako kažu, peša?e?i po nekoliko dana do granice sa Srbijom.

Zahra je iz Avganistana. Njen suprug  je ve? u Nema?koj, a ona sa dve maloletne ?erke od 17 i 14 godina, i sinom od 4 godine ?eka da pre?e granicu. Put koji su prešli je bio težak i mukotrpan. Nije sigurna da bi imala hrabrosti da sa decom još jednom sedne u gumeni ?amac  kojim je iz Turske prešla u Gr?ku. Kaže da je to najstrašnije iskustvo u njenom životu. U telefonu ?uva fotografiji prenatrpanog ?amcu na naduvavanje, koji je prevezao sa obala Turske. Ne broji dane, ne pamti  koliko je vremena bila na ostrvu, kada je došla do Soluna, a potom prešla u Makedoniju. Pamti da je danima peša?ila“kroz džunglu” na prelazu Makedonije i Srbije. Sada je ovde. „samo da sa?uvam decu živu i zdravu i dovedem ih do Nema?ke“, ponavlja kao mantru, duboko zabrinuta da li ?e uspeti da izvrši taj zadatak.

Nije mnogo lakše ni Asji iz Sirije. Putuje sa mužem i šestoro maloletne dece i deli teret odgovornosti sa njim, ali u centru gde deli sobu sa još jednom porodicom, bez ikakvih propratnih sadržaja, mogu?nosti uklju?ivanja u život lokalne zajednice, teško je voditi život, pružiti decu bilo kakvu radost i zanimaciju. O sebi i ne razmišlja, trudi se da ugodi i mužu koji je zabrinut šta i kako dalje.

Ragat ima 30 godina i dolazi iz Iraka. Sa mužem i dvoje dece smeštena je u šatoru. Njen mla?i sin Ali (10) je bolestan, otežano se kre?e i zaostao je u razvoju. Po ceo dan se ne odvaja od njega, umiruje ga, pokušava da po malom i hladnom prostoru napravi nekoliko koraka, utopljava ga zabavlja. Žali nam se što su smešteni u šatoru, a ne u jednoj od soba, koje su namenjene upravo porodicama sa decom.  Zabrinuta je  i uplašena. Šatori se greju samo no?u i to po nekoliko sati.  Istu muku mu?i i Marsal iz Avganistana sa dvoje male dece i suprugom. Brine je što je ?ula da ?e biti još još hladnije u Srbiji i da ?e uskoro po?eti i sneg.

I mlade devojke imaju svoje muke.  U fazi su odrastanja, ttrebalo bi da su u školi, potrebno im je obrazovanje, a dane provode u velikim šatorima u kojima se nalazi i do 200 ljudi, bez tople vode, u hladnim krevetima sa ?ebadima koje se retko peru, a skoro nikad ne menjaju. Rubina (13) i Mursal (17), sestre koje putuju sa porodicom iz Avganistana i koje su smeštene u jednom od šatora nam pri?aju da su u putu ve? godinu dana od kojih su 8 meseci provele samo u Gr?koj. U Srbiji su ve? dva meseca. One su poslednji put išle u školu pre više od godinu dana i ne znaju kada i da li ?e opet sesti u klupe. Nadaju se boljoj budu?nosti, a želele bi da u kampu u?estvuju u radionicama ili u?e neki od stranih jezika koji ?e im biti preko neophodan u zemljama u koje su se zaputile. Užurbano završavaju razgovor ?im ih majka zovne da imaju ?as nema?kog koji jedan Ira?anin organizuje u holu motela.

Veliki broj žena u Adaševcima, ima povrede nogu i zglobova od dugog peša?enja. Razia iz Iraka je, primera radi, povredila nogu i stavljen joj je gips preko kolena. Ovaj detalj u kampu u kome ona na raspolaganju ima, a uz to je trudna, ima tolat ?u?avac, nije nimalo bezna?ajan. Naprotuiv to je za Raziju nepremostiv problem. Nakon naše intervencije postignut je dogovor sa jednom ženom koja je smeštena u sobu koja ima kupatilo da Razia može da koristi njihov toalet. To je samo jedan od primera snažne ženske solidarnosti koja je prisutna u kampovima

Trudno?a i maj?instvo u izbeglištvu

Mnoge devojke i žene na putu ?esto ostaju trudne, kako zbog neobaveštenosti i neznanja o kontracepciji, tako i zbog nade da ?e, kao trudnice ili majke pre dobiti mesto u kampu ili imati priliku da do?u do željene zemlje. Hasanad, trudnica iz Avganistana, pri?a kako porodice i porodilje pre mogu da pre?u ma?arsku granicu, a i da dobiju bolje mesto u kampu. Rana, ima 17 godina i dolazi iz Iraka, i nedavno se porodila u bolnici u Sremskoj Mitrovici. Na njenom mladom licu vidljivi su briga i strah. Ne govori engleski, nema mogu?nost da u?i…Nikakav poseban tretman u ovom periodu tako važnom za majku i bebu ove žene nemaju. ?ak i one starije trudnice kako pri?aju, tek posle nekoliko meseci od kada su otišle prvi put kod lekara uspevaju da im zakažu prve prave preglede kod ginekologa. Primer je Eide koja ima 35 godina i dolazi iz Iraka. Ona je nekoliko puta bezuspešno pokušala da ode kod lekara, pa je to tek uz našu asistenciju uspela. Kako ona pretpostavlja, trudna je oko 3 meseca ali joj je lekar pravi pregled zakazao za dva meseca. Eide ?e biti u petom mesecu trudno?e, a do tada ?e, kao i druge žene, morati da ?eka na svoj red u neizvesnosti da li je sa njenom bebom sve u redu.  Trudnice nam govore da nemaju dovoljno hrane i da je jako teško u izbegli?kim uslovima nositi dete. Lina, koja ima 20 godina i poreklom je iz Avganistana, nas ljutito pita zašto nema dovoljno hrane. Mazi svoj stomak i kaže da ona ne jede dovoljno i da se boji za svoju bebu. Porodilje se žale na nedostatak higijenskih uslova za male bebe, nedostatak hrane i tople vode.

 

Ženska solidarnost

Žene se u ovim veoma teškim uslovima instinktivno udružuju. Naro?ito to rade žene koje putuju bez muške pratnje ili ?ak same. Jalda, koja ima 22 godine i dolazi iz Avganistana, putuje sama ve? nekoliko meseci i u Srbiji je upoznala porodicu kojoj se pridružila. Sada se ne razdvajaju, a Jalda nam kaže da je, kao sama, žena je izložena opasnostima, laka je meta za razne iznude, ucenjivanja, nasilništvo.

Nije mali broj žena koje putuju same sa decom, jer su nekima od njih muževi, ?esto sa jednim ili dvoje dece, ve? otišli u zemlje destinacije, mahom Nema?ku i Austriju, neke su izgubile muževe pre nego što su napustile domovinu. One su naro?io ranjive jer nemaju oslonac na koji su navikle, potrencijalne su žrtve eksploatisanja i uznemiravanja, a preti im i opasnost od trgovaca ljudima. Da bi bile sigurnije one, formiraju mreže sa ženama koje tako?e nemaju mušku pratnju, ili sa ženama koje su deo porodica, kako bi bile sigurnije i imale neophodan oslonac. Ove žene retko kad ko pita bilo šta, kako su kako se ose?aju.,   Sedamanestogodišnja Sajia iz Avganistana rekla da je kontakt sa našim ljudima prvi kontakt koji je ona imala sa lokalnim stanovništvom u Srbiji. Informacije koje ?uju uglavnom dolaze od muškaraca, jer muškarci iz ovih kultrura imaju glavnu re?, novac, informacije i pravo odluka. Žene koje sre?emo uglavnom su u senci, neobaveštene i neupu?ene, ne samo u izbegli?ku situaciju, ve? ne znaju ni za prava koja su im garantovana kako u Srbiji, tako i svuda u svetu. Zahvalne su i  kada im samo pružimo malo vremena, kada razgovaramo jer je to nešto što im nedostaje. Skoro svakodnevno u Adaševcima ?ujemo re?i zahvalnosti zbog ragovora koji vodimo sa migrantkinjama. ?ak i kada taj razgovor uklju?uje jednostavna pitanja kao što su: Kako si, kako se ose?aš, ?ega se bojiš i ?emu se nadaš?

 

Izbeglištvo i kulturološka pozadina

Posebno teška situacija ovih žena posledica je i kulturološkog konteksta. One su u svojim zajednicama uglavnom bile upu?ene na doma?instvo i porodicu i kontakt sa drugim muškarcima se odvijao samo uz prisustvo muža i drugih ?lanova porodice. Me?utim, u prihvatnim centrima i izbegli?kim kapovima, kao i u putu, izložene su situacijama u kojoj ne samo što moraju da komuniciraju sa drugim muškarcima, koji su im nepoznati, ve? u prihvatnim centrima, kao  u Adaševcima, spavaju zajedno sa njima u istom šatoru, dele malobrojna kupatila, prostorije za obedovanje i sl. To za njih, predstavlja veliki šok i sramotu. Habiba iz Avganistana nam se žali jer joj se desilo da su muškarci upali u prostoriju gde se ona kupala. Za nju je to veliko poniženje i sada svaki put strepi kada treba da se tušira. Ona putuje sama sa decom i nema muža ili muškog ro?aka koji bi mogao da je zaštiti u ovakvoj ili sli?noj situaciji.

Uz to žene sa kojima se susre?emo u poslednje vreme, mahom su nepismene i neobrazovane. Nisu išle u školu, a glavna uloga im je da ra?aju i brinu se o deci koje mnoge od njih dobijaju i pre navršene 18. godine, u brak su ušle mlade, ?esto prema volji svojih roditelja. Asti (17) nam kaže da ?e ona morati da se uda za onog koga joj roditelji izaberu. Ona je poreklom iz Avganistana i živela je u lepom okruženju i uslovima dok sukobi nisu naterali nju i njenog brata, majku i sestru da pobegnu iz Avganistana. Ona kaže da je imala retku sre?u da joj roditelji omogu?e da se obrazuje i da ona ose?a odgovornost da im ispuni želju i da se uda za nekoga ko je prema njihovom mišljenju za nju odgovaraju?i.

Ovim ženama je osim ode?e, higijene, zdravstevene zaštite,  adekvatne ishrane, preko potrebno i psihološko osnaživanje, uklju?ivanje u lokalnu zajednicu, uklju?ivanje u razli?ite radionice, u?enje jezika. Njihova uloga na tom nesre?nom putu svedena je na to da neguju muževe, decu, bra?u, roditelje, ako putuju same om sa decpreuzimaju i ulogu o?eva, i odgovornost da stignu do odre?enog cilja, a  ?esto ne poznaju jezik zemalja u koje odlaze, a velika ve?ina ni engleski.

Ali bez obzira na sve to one ipak predstavljaju klju?ni most u komunikaciji lokalne zajednice i migranata. Naše iskustvo sa terena govori  da muškarci brže uspostavljaju prvi kontakt, ali da se on obi?no završava razmenom informacija. Muškarce zanima kada ?e mo?i da nastave put, kakvo je stanje na granicama, i sli?be konkretne informacije. Sa ženama je, me?utim, druga?ije. Iako su one stidljivije i suzdržanije u ustpostavljanju prvog kontakta, kada ga uspostave, one stvaraju dublje vezu i otvorenije su za komunikaciju. Me?utim, uloga koju imaju u porodici  sputava ih.  U Adaševcima nam se ?esto dešava da žene žele da u?estvuju u radionicama i razgovorima koje organizujemo, ali ne mogu jer one moraju da ?uvaju decu. Njihovi muževi to, kao muškarci, ne žele da rade. Aja, je recimo, jako zainteresovana za svaku vrstu aktivnosti koja je odvaja od svakodnevne depresivne i ni?im ispunjene svakodnevnice, ali ne može, jer nema ko da ?uva decu. Njen muž smatra da je to njena dužnost i ne želi da u?ini bilo kakav ustupak. Gotovo sve ove žene rastrgane su izme?u obaveza, onoga što se od njih o?ekuje i njihovih potreba i želja

Zato bi sve ove žene  dok su u Srbiji bilo važno uklju?ivanje u lokalne zajednice, kao i u?enje novih veština što bi ih psihološki osnažilo, pove?alo njihovu informisanost koja ih štiti od zloupotreba, kako unutar njihove zajednice i  porodice, tako i u putu i u zemljama destinacije, omogu?ilo im kvalitetniji i ispunjeniji boravak u prihvatnim centrima. A to bi bilo od koristi i lokalnoj zajenici, jer uspostavljanje komunikacije sa ženama zna?i i uspostavljanje komunikacije sa migrantskom populacijom.