priredio:APC    foto:aAPC

BANJA KOVILJAČA/BOGOVAĐA,11.novembar – Među izbeglicama i migrantima sa kojima se poslednjih meseci susrećemo u prihvatnim i centrima za azil, značajan broj je porodica i mladih ljudi iz Irana.

Većina njih je odlučila da ostane u Srbiji.

U centru za azil u Banji Koviljača, gde u okviru LOVE projekta, organizujemo integracijske radionice, upoznali smo veliku porodicu iz Irana. Majka, dva sina, pet kćerki i dvoje unučadi, stigli su u Srbiju pre nekoliko dana iz Ahvaza.

Pripadaju arapskoj nacionalnoj manjini i zbog političkih problema morali su da napuste domovinu.

Po dolasku u Srbiju bilo im je potrebno malo vremena da shvate da  će njihov zamišljeni cilj, odlazak u neku zapadnoevropsku zemlju biti teško ostvariv, da krijumčari traže veliki novac koji oni nemaju, da se izlažu velikom riziku ako pokušaju sami preko toliko granica na kojima ih ne čeka dobrodošlica. Naprotiv.… i odlučili su da ostanu u Srbiji. Predali su zahtev za azil, čekaju lične karte.

Žure da se naviknu i prilagode što pre.
Prilikom upoznavanja i predstavljanja, gledaju ponuđene ilustracije, brižljivo biraju koja im je najbliža. Svi biraju radosne slike, simbole slobode – ptice koja napušta kavez, belog goluba, vrata koja se otvaraju, svetlo. Jedni druge podržavaju, potvrđuju sve što svako od njih priča, sa mešavinom tuge i radosti u očima.
Pričaju o životu u Iranu – o studijama, o tome da su radili..
Pokušavamo da im približimo sredinu u koju su došli, pričamo o tome šta građani u Banji Koviljači misle o izbeglicama, navodimo pozitivne i motivišuće primere. Pohvaljujemo njihovu radost za
životom i želju da se uklope u  lokalnu sredinu.

Ovo su veoma skromni i radosni ljudi, cene svaku ohrabrujuću reč,
pažljivo slušaju, raduju se našim narednim radionicama. Žele da vide Banju
Koviljaču, da sretnu ljude, da popričaju sa novim licima.

Odlučili da ostanu. Uče jezik u kampu, ali i sami. U proceduri je njihov zahtev za azil. Čekaju ličnu kartu. Da bi pripremili fotografije za lične karte, treba da idu u Loznicu. Sa fotografijama i putem za to im je potrebno skoro 50 evra. Veliki novac za njih. Fotografišemo ih mi, da bar na to na daju novac…

Ali puni su entuzijazma. Kažu strpiće se devet meseci, toliko im treba da steknu pravo na rad, a onda će se snaći. Veruju.

U međuvremenu u centru prate sve aktivnosti, uključuju se, uče…

Baš kao i Sajid. On ima 34 godine. I po mnogo čemu je drugačiji od drugih izbeglica i migranata koji stižu u Srbiju. Doneo je sa sobom bicikl i teniski reket. Priča da je igrao tenis u iranskoj ligi. Upoznali smo ga u kancelariji APC u Beogradu, odmah po njegovom dolasku u Beograd. Pomogli smo mu da dobije potvrdu o registraciji, i prema instrukcijama policije, ode u prihvatni centar u Vranju. Kako u roku od petnaest dana nije ušao u azilnu proceduru došao je kod nas da mu pomognemo da to uradi sam, što omogućava novi zakon o azilu. Pomogli smo mu i da podnese zahtev, ali i da se premesti u centar za azil u Banji Koviljači, a on se već pri prvom susretu sa nama, bacio svom snagom na borbu za svoje mesto u novoj sredini i novim okolnostima.

U centru je odmah je krenuo na časove srpskog. Uči ga po tri sata dnevno, traži  stalno neku vrstu angažmana, želi da upozna mlade u Banji Koviljači.

Žuri da se uklopi. Kada je shvatio da neće uspeti da ode dalje, odlučio je da to prihvati i učini sve što zavisi od njega da u ovoj sredini nekako organizuje život. Jako mu je važno da se upozna sa ovdašnjim ljudima, da se uklopi. Bio je presrećan kada smo ga odveli do Kancelarije za mlade u Loznici. Kaže da mu je to najsrećniji dan. Prijavio se za njihovu akciju pošumljavanja, da uskoro drži deci iz Loznice časove tenisa…Veruje da će naći i posao.

I dve iranske porodice koje su smeštene u centru u Bogovađi imaju slične želje. I oni su odlučili da ostanu – otac i njegov četrnaestogodišnji sin, koji su prešli u hrišćanstvo i tvrde zbog toga su morali da pobegli iz Irana i porodica sa dve kćerke. Obe ove porodice bile su smeštene u Prihvatnom centru u Bujanovcu, a mi smo im pomogli da pređu u centar za azil u Bogovađi i pokrenu azilnu proceduru u Srbiji.
Pričaju kako žele da se adaptiraju, kako imaju volju da rade, da uče. Pokazuju beleške i sveske, ponosni što su već počeli
da uče srpski. Ohrabrujemo ih da razmisle i napišu sebi jednostavne zadatke koji bi im pomogli da bolje iskoriste vreme. Jedva čekaju da im deca pođu u školu.
Očekivanja ovih ljudi su veoma skromna  – da budu zajedno, da u nekom
trenutku nađu posao, sklope prijateljstva, održe svoju porodicu zdravom i
funkcionalnom.

Velika je njihova volja, ali slučajno saznajemo da otkako su došli, a to je pet dana, nisu dobili peškire i sredstva za higijenu. To im jako teško pada. U nemoći, sa mešavinom srama i tuge, pitaju da li im možemo pomoći.

Kupili smo peškire i poslali, ali još uvek, dvadeset dana od naše posete svi nisu dobili u centru za azil sapune i šampon, a zalihe koje su imali, potrošili su.
Sve ih ohrabrujemo da istraju, da budu svesni svoje odgovornosti u učenju i prilagođavanju na lokalnu kulturu, ohrabrujemo njihove incijative, podržavamo napore, ali zaista je izuzetno teško održavati moral ovih ljudi i pozitivnu energiju, ukoliko su kao ljudi poniženi jer put ka normalnom životu počinje od tako bizarnih stvari kao što su sapun, peškir, donji veš.

A to malo za njih je mnogo. I važno.