Priredio: APC | Foto: APC  

 

Adaševci,29.novembar – ?ak ?etvrtinu od ukupnog broja izbeglica koji su prošli i koji prolaze kroz Srbiju na putu ka Evropi ?ine deca. Oni su i najugroženiji. ?esto su gladni, neispavani, hladno im je.Poneki od njih su doživeli ozbiljne traume u zemlji iz koje dolaze ili na putu,  Uplašeni su, a sem vlastitog straha na njih se prenosi i strah, briga i traume njihovih  roditelja…Ova deca uglavnom ne pla?u, drže korak sa roditeljima, ne žale se na umor…?ute.

U Adaševcima se ?esto satima ?ekaju na vozove kojima se prebacuju dalje u Hrvatsku. Napolju je hladno i ljudi sa decom iš?ekuju dalji put  ili sede?i u autobusima kojima su iz Preševa stigli ovde ili u zajedni?kim prostorijama motela u Adaševcima.

Timovi  APC/CZA koji su 24 ?asa me?u izbeglicama u Adaševcima su odlu?ili da u?ine nešto za ovu decu. Da malo oraspolože i relaksiraju decu istraumatizovanu opasnim putovanjem preko mora do Gr?ke, prelaskom granica… da ih na nekoliko sati vrate u svet koji im pripada.

U nevelikom prostoru sastavljamo stolove, dovla?imo sve slobodne stolice, zovemo decu: „Do?ite da crtamo i pri?amo…“ Vadimo  blokove i flomastere i Adaševci ožive.  Naš prevodilac pita odakle su, kako se zovu, jesu li išli u školu, ko ume da crta…ko ume najbolje… U po?etku stidljivo, a onda sve ohrabreniji dižu ruke, o?i im sijaju…Uzimaju papir i flomastere , gledaju upitno i ponosno u roditelje koji zainteresovani  prilaze… Oni ih podsti?u, drago im što pokazuju šta znaju, što se pri?a o školi… Pokazuju šta su nacrtali…Uglavnom na svim listovima kuce i cve?e… Ono što pamte ili ono što sanjaju… De?ija radionica u Adaševcima radi, bilo da je ?etiri sata posle podne ili ?etiri sata ujutro. Važno je samo da ima zainteresovane dece. A uvek ih ima.

Kada do?e vreme odlaska poklanjaju nam svoje crteže, za uspomenu i nasmejani, nekako ohrabreniji tr?e ka autobusima…

Danas je bilo i suza. Dve devoj?ice-Basi i Kafija, njihov brat Salam i drugar Zaki doputovali su autobusom iz Preševa sa ocem. Pozvali smo ih sa još jednom grupom dece da se družimo. Pristaju, veoma zainteresovani.  Usput pri?amo . Iz Iraka su, iz Šigara. Godinu dana su proveli u izbegli?kom kampu u Turskoj. Tamo im je ostala majka. Išli su u školu. Pri?aju sa ljubavlju o svom u?itelju engleskog Dejvidu. Nau?ili su odli?no da govore i pišu.  Šalimo se i pitamo je li lep i visok kao nas volonter Dejvid. Kažu – nije. Mali je i debeo. Naš pedagog Jovana pita : „Kao ja?“ Smeju se od srca. Blistaju im o?i. Poverenje je uspostavljeno, prijateljstvo je sklopljeno. Sedaju raspoloženi za sto, a  predlažemoim da crtaju put kojim su došli dovde, sve ono što je bilo lepo kod njihove ku?e, u njihovoj domovini, i sve što su zapamtili lepo  tokom njihovog putovanja. I oni crtaju ku?e i cve?e, ali i pri?aju. Salman pri?a da je njemu kod njegove ku?e bilo najlepše kada mu je ujutro majka dolazila da ga budi i tepala mu  „Tambur moj“…Pri?aju o svom strahu dok su brodom prelazili iz Turske u Gr?ku. Zaki kaže da se nije plašio da je samo mislio na o?eve re?i da se moli bogu i da ?e sve biti u redu. Basi i Kafija prepri?avaju kako ih je otac umirivao i govorio – „samo još malo, još samo malo…“, a Salam kaže da mu je prva misao bila kada su stigli do obale gr?kog ostrva – kako li je majka u Turskoj.

A u Srbiji, pitamo, šta vam je u Srbiji bilo lepo. Vi, odgovara Zaki kao iz topa. Sa vama smo se šalili, setili se naše ku?e, drve?a… Suze mu o?i. Ukucava u svoj telefon?i?, nevinom odanoš?u deteta Jovanin broj, broj svog prvog prijatelja na putu ka Evropi koji traje duže od godinu dana  i pita je ho?e li do?i u Nema?ku. Jovana mu odgovara da možda i do?e, ali da ?e on tamo zavoleti neku drugu socijalnu radnicu i da ?e nju zaboraviti . Nikad, obe?ava ozbiljan.

Odlaze u autobus . Mašemo.  Ostavljaju nam poruke ispisane na engleskom i crteže. Uspomene na ono  što je u njihovim životima i na ovom putu, na kome im se niko ne raduje, na kome ih svi požuruju, kontrolišu, na kome prelaze?i granicu gledaju samo lica policajaca i vojnika, na kome strepe…ipak nešto bilo lepo.