Autor: Vesela Laloš
Objavljeno u dnevnom listu “DANAS”02.03.2012.
Izbeglice iz Avganistana, Somalije, Pakistana, kojih je najviše, ali i iz Palestine, Irana i severnoafričkih zemalja već par godina opsedaju srpsko-mađarsku granicu u potrazi za boljim životom, a glavna usputna stanica im je postala upravo Subotica.

Oni su smešteni u napušteni restoran na Paliću i mnogima od njih je tada verovatno spašen život od ledene stihije. Tek nakon ove akcije azijski migranti su postali javno vidljivi i o njima se počelo govoriti, a veliki broj građana se tada i lično angažovao pomažući u odeći, obući, lekovima…

Izbeglice iz Avganistana, Somalije, Pakistana, kojih je najviše, ali i iz Palestine, Irana i severnoafričkih zemalja već par godina opsedaju srpsko-mađarsku granicu u potrazi za boljim životom, a glavna usputna stanica im je postala upravo Subotica. Do pre godinu-dve nisu bili tako brojni, a i granica je bila prohodnija, te se gotovo nije ni znalo da put (ilegalnih) migracija iz Azije ka Evropi vodi preko naše zemlje i tzv. severne kapije ka Evropi. Od prošlog proleća migranti počinju da se duže zadržavaju sa srpske strane granice, da bi, eto, dočekali i zimu među salašima na severu Bačke. Deo je uspevao da se smesti po privatnim kućama, dok je većina u čekanju na priliku da prođe dobro čuvanu šengensku granicu privremeni smeštaj pronašla na gradskom smetlištu. Sve su učestalija hapšenja onih koji pokušavaju da ilegalno pređu s druge strane. Izdavanje stanova prekršiocima zakona takođe se tretira kao zakonski prekršaj – pa su u policijskim izveštajima i stanodavci kvalifikovani kao pomagači krijumčara ljudi.

Do humanitarnog preseljenja u sklonište na Paliću, po već veoma hladnom vremenu i snegu, većina migranata je bila na deponiji pod improvizovanim šatorima od kartona i priručnog otpadnog materijala. Mnogi od njih su u palićki smeštaj stigli već oboleli od prehlade, gripa, tuberkuloze, promrzlina, čak i šuge. Crveni krst je, uz veliku pomoć nevladine organizacije Istočnoevropska misija, koja je i do tada obilazila migrante na terenu, po snegu i polarnoj hladnoći, uspeo da okupi glavninu promrzlih i prilično uplašenih ilegalaca, uz zvaničnu intervenciju gradonačelnika Saše Vučinića i uveravanja da će tamo biti na toplom i sigurnom, između ostalog i od hapšenja. No, kada je okončano vanredno stanje, prestala su da važe i obećanja. Policija je odmah po zatvaranju u samom skloništu pohapsila oko polovinu „korisnika smeštaja”, dok su neki, predviđajući takav razvoj događaja, nešto ranije ponovo potražili svoju „džunglu”. Iako je temperatura te i narednih noći bila oko 13. podeoka ispod nule, oni nisu više bili pod zaštitom države. I gotovo svi koji su učestvovali u „velikoj humanitarnoj operaciji” sada tvrde da je bilo jasno rečeno da će sklonište raditi samo dok traje vanredna situacija, a ne dok traju hladnoće – tako da je javna savest na taj način umirena.

Tokom kampanje spasavanja mnoge političke partije našle su vremena da skoknu do lokalnih medija i ispolje snažnu ljudsku brigu o „jadnim ljudima”, a građane su javno pozivali da i sami pomognu u odeći, ili grejalicama, kako bi se sprečila moguća tragedija. Danas više niko u Subotici javno ne pominje da su na deponiji ponovo na desetine mladih ljudi, a njihov cilj, odlazak u Evropu po bolji život, ponovo je postao jeretička stvar. Evropa je svoje granice obezbedila tako „da ni ptica ne može preleteti”, a i svako ko pretenduje da bude deo njenog bogatog carstva, mora se pridržavati pravila koje ne dozvoljava da se u njemu bilo ko, kako mu padne na pamet, nastanjuje. Na granici između Mađarske i Srbije postavljene su kamere koje hvataju i najmanji pokret kilometrima uokolo, a patrolni helikopteri i patrolni čamci stoje spremni na gotovs ukoliko neko samo pokuša da se provuče kroz evropski bedem.

„Oni su kod nas došli ilegalno, i država ih smatra prekršiocima zakona, to je nesumnjiva činjenica. No, mi im možemo pomoći da ovde dobiju azil i da na taj način uđu u pravni okvir države, da ostvare i neka prava, između ostalog ličnu kartu, pravo slobodnog kretanja po celoj teritoriji i pravo na zdravstvenu zaštitu, što im život može učiniti snošljivijim”, kaže za Danas Radoš Đurović iz Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila iz Beograda (APC) koji pruža pravnu pomoć migrantima. Problem je, međutim, što većina nerado traži azil.

„Njihov cilj je Evropa, a ne Srbija, i zato ne razmišljaju o tome. Prema toj mogućnosti imaju dosta rezerve i čak neku vrstu podozrenja, koje dodatno podgreva činjenica da po zakonu tražioci azila moraju biti smešteni u za to određeni centar, to jest u Banju Koviljaču ili Bogovođu. Za mnoge od njih, koji su platili i kartu do Subotice, izgubili dosta vremena i učinili veliki napor da stignu do granice Mađarske, to znači maltene vraćanje na početak. Mi im, ipak, savetujemo da pokušaju da dobiju azil, jer je prelazak u Evropu sve neizvesniji, a život u ilegalnim skloništima na deponiji svakako težak i nehuman. A već sam proces traženja azila im daje neka prava, pre svega mogućnost da raspolažu novcem koji su poneli na put, a koji im je zarobljen u banci, jer su bez dokumenata. A dobar deo tih migranata je krenuo sa nekim sredstvima na ovaj dalek i neizvestan put, najčešće prodajući svu svoju imovinu. Taj novac oni ne mogu podići kao ilegalni migranti u bilo kojoj zemlji”, kaže Đurović.

Porazna je, međutim, činjenica da je do sada azil dobilo pet lica, i to azil, samo kao supsidijarnu zaštitu a ne kao izbeglički status, dok je prošle godine zahtev podnelo oko 3.100, od gotovo stotinu hljada migranata koji su prošli ili su još uvek u našoj zemlji. Nepoverenje kod njih izaziva i strah da će u trenutku kada se pojave u policiji biti deportovani nazad u Makedoniju, odakle je većina došla, bez prilike da zaista podnesu zahtev za azil. Poslednji događaji u Subotici kada je policija nekoliko desetina migranata iz skloništa autobusima odvela na granicu sa Makedonijom bez ikakve priče o azilu govore u prilog tome, navode aktivisti NVO Evropski migranti, napominjući da je to protivno i međunarodnim i našim zakonima.

S druge strane, ni Evropa ni UN nisu dali odgovor na pitanje šta raditi sa ljudima koji beže od ratova, gladi, siromaštva, nesreće. Otkad je sveta i veka siromašni i nesrećni hrle ka delovima planete u kojima se bolje živi, a Ujedinjene nacije su usvojile i dokumenta kojima se sve zemlje obavezuju na humanitarnu pomoć izbeglima, reseljenima, ugroženima… Da li ulazak u društvo odabranih treba platiti nehumanošću, pitanje je koje građani Srbije moraju postaviti u ovakvim slučajevima.

Antonio Gutereš: Svet izdaje ove ljude

Danas je u svetu raseljeno 43,7 miliona ljudi. „Zabrinjavajuće je što postoje pogrešne pretpostavke o kretanju izbeglica i obrascima međunarodne zaštite”, kaže Antonio Gutereš, visoki komesar UN za izbeglice i prvi čovek UNHCR. „Strah od navodne poplave izbeglica u industrijalizovanim zemljama je mnogostruko preuveličan. U međuvremenu, najsiromašnije zemlje su te koje su prepuštene same sebi da izdrže taj teret.”

A milioni ljudi širom sveta sve češće bivaju izbeglice dugi niz godina, poneki su u egzilu i po nekoliko decenija.

„Svet izdaje ove ljude, pušta ih da čekaju da prođe nestabilnost u njihovim zemljama, da stave svoje živote na čekanje na neodređeno vreme. Zemlje u razvoju ne mogu više same da podnose taj teret. Industrijalizovani svet mora početi da se bavi ovom neravnotežom”, navodi Gutereš. Zbog sve većeg priliva izbeglica, u procesu odobravanja azila sve više se koristi koncept sigurne treće zemlje, što Evropa već primenjuje, a koji deluje po sistemu „brigo moja, pređi na drugoga”. To znači da se tražiocima azila odbija zahtev ukoliko su prošli kroz zemlju koja je po njih bezbedna a nisu u njoj zatražili azil, i automatski se tamo vraćaju, što je protivno konvenciji UN. Radoš Đurović kaže da se mnogi takvi slučajevi nalaze pred Ustavnim sudom Srbije i od njegovog odgovora zavisi kako će se dalje odvijati priča o izdavanju azila.

Stroga policija i blagonakloni građani

S obzirom da je većina izbeglica iz Azije u našu zemlju ušla ilegalno, a nisu u postupku dobijanja azila, oni imaju status lica koja su počinila kriminal. Otuda je i njihov izbor skloništa na deponiji donekle razumljiv, jer policija u svakom momentu može svako takvo lice uhapsiti. Meštani Subotice iz okolnih kuća na rubu deponije svedoče da je više puta bilo racije, i to uz „primenu sile”, rečeno policijskim rečnikom. A mađarski portal Mindenapi pre oko dva meseca objavio je i snimak razgovora sa migrantima u kojem oni tvrde da povremeno imaju ozbiljnih problema sa policijom: „Kad imaš para, uzmu ti, a kada nemaš, tuku te”, kažu oni, žaleći se i da im policija neretko spaljuje kartonske kućice, te oni zatim traže drugu lokaciju i prave novi šator.

Građani Subotice su u velikoj meri blagonakloni prema ovim „dođošima” u teškoj nevolji, i često im pomažu u hrani i odeći – očito kršeći zakon. No, na pojedinim portalima mogu se sresti i drugačiji tonovi, pretnje i već poznate optužbe da „nas ti ljudi ugrožavaju”, „žele da nam uzmu radna mesta” te da „svojom primitivnošću zagađuju našu sredinu”. U par navrata plasirane su i priče o agresivnosti ovih tamnoputih azijskih momaka. Istina je, međutim, sasvim drugačija, a i nadležni u Gradskoj kući su nam potvrdili da je bilo par incidenata sa migrantima, ali da su u svima njima oni bili žrtve. A prema podacima komesara za izbeglice Vladimira Cucića, kako navode italijanski novinari Frančeska Rolandi i Adel Alaker koji prate sudbinu izbeglica, od 500 prijavljenih kršenja zakona u koja su bili uključeni migranti, samo su u dva slučaja oni bili počinioci krivičnih dela, dok su u ostalim bili žrtve.

Organizovano izazivanje panike

– Od 2008. do danas ne postoji krivično delo koje je počinio azilant. Svedoci smo političkog korišćenja cele situacije. Pored toga, postoji konglomerat lokalnih interesa (investitori, turistički savez) koji rade na organizovanom izazivanju panike. Od početka 2010. oni su počeli sa pritiscima na Centar za azil u Banji Koviljači, koji je trebalo da se proširi da bi imao kapacitet za smeštaj svih imigranata, stopirali su taj projekat i počeli da šire dezinformacije. Povodom prijavljenog slučaja silovanja organizovali su ksenofobične proteste, kako bi predstavili volju naroda, koji su mene podsetili na progon Jevreja. Mediji su reagovali na skroz senzacionalistički način, a pored toga i na političkom planu podržavaju te proteste. Objektivno gledano, u Banji Koviljači je bilo više azilanata nego što je trebalo da bude, oni su trebali da budu raspoređeni po celoj zemlji. Pored toga grad je postao centar krjumčarenja ljudi, pa je bio i veliki broj ilegalnih migranata. Ali to ne opravdava ponašanje lokalnih stanovnika… Na osnovu toga možemo očekivati da će i u drugim sredinama gde će nastati centri za azil doći do velikih problema – kaže Radoš Đurović iz Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila.