autor: APC | foto: APC  

Krnja?a, 9.april – Nur je tek napunio 18 godina, peto je dete u siromašnoj porodici Hajdar iz sela pored Deir ez-Zor u Siriji koje je pod kontrolom ISIS-a. Uplašenog, depresivnog i izgubljenog de?aka sreli smo u Centru za azil u Krnja?i gde je dospeo posle zatvaranja balkanske rute. Dok razgovaramo sa njim ne možemo, a da se ne otmemo ?u?enju – kako je ovo polupismeno dete iz siromašne selja?ke porodice uspelo da iz najžeš?ih ratnih sukoba samo pre?e put preko Turske, Gr?ke i Makedonije do Srbije gde ga je sa?ekala zatvorena granica.

A onda shvatite – strah od nepoznatog je manji od straha za sopstveni život u Deir ez-Zoru, koji se nalazi u samom centru Islamske države ve? tri godine. U njihovom zatvoru je de?ak sa starijim bratom Amarom proveo šest meseci. Manji je strah od puta, na koji je krenuo prate?i porodicu iz komšiluka, sa nešto malo para u džepu, od straha da ?e ponovo na silu biti obu?en u ode?u džihadista, a onda izveden na neku lokaciju kao živi štit ili mamac zvani?nim vladinim snagama. A to je ve? preživeo.

– Kada je ISIS zauzeo naše selo, ceo naš život se promenio. Mi smo siromašna porodica nadni?ara. Tri moje sestre su se udale, a nas šestorica bra?e smo ostali sa majkom i ocem, ali smo radili, imali svoju ku?u i bili koliko-toliko zadovoljni. Ali kada je došli džihadisti , kada su po?ele svakodnevne borbe, za nas više nije bilo ni posla, ni života. Ku?a nam je ošte?ena, a uz to, iako smo sva moja bra?a i ja bili maloletni, pretila nam je regrutacija. Uglavnom smo se sklanjali da ne upadamo u o?i, ali jednog dana su ISIS-ovci napali tri devojke iz našeg komšiluka. ISIS je zabranio da žene izlaze iz ku?e, a one su se uputile u prodavnicu. Kada su ih videli, vojnici su po?eli su da pucaju u vazduh i da urlaju, vre?aju ih i bacaju kamenje na njih. Brat i ja smo istra?ali da ih branimo. Bile su to naše komšinice i drugarice. Stali smo pred njih, a onda su džihadisti sav bes iskalili na nama. Bacili su nas na zemlju, udarali kundacima, šutirali. Vezane su nas i pod nišanom odveli u zatvor. Ubacili su nas u jednu veliku halu u kojoj je ve? bilo oko 300 ljudi. Svih generacija. Tu sam upoznao jednu celu mušku generaciju zatvorenika – dedu, sina i unuka, pri?a Nur.

– Ali Mustafu ne?u nikada zaboraviti. Imao je sina mojih godina i bilo mu je žao mene. Kada su nas prvi put obukli kao teroriste i izveli pod pretnjom oružjem da imitiramao njihove borce i privu?emo bombe i granate na nas, dok su oni tražili povoljan borbeni položaj, ja sam plakao i umirao od straha. Oko mene je praštalo. Mustafa me je tešio. Samo je ponavljao – Ne boj se! Ne odvajaj se od mene! Obarao me je na zemlju i svojom rukom štitio moju glavu. Preživeo sam tri puta kao živa meta, zahvaljuju?i i njemu. On je meni i mom bratu no?ima govorio – ako se izvu?ete iz zatvora, bežite! Ovi su vas ve? uzeli na zub. Nema za vas ovde života! Oni ne praštaju! Oni se ne boje ni Alaha!

Mustafa je Nura nau?io i da piše. Svakodnevno je zatvorski zid pretvarao u školsku tablu i na njoj za golobradog de?aka ispisivao znakove arapskog pisma. Zahvaljuju?i Mustafi, Nur je kroz godinu dana, kada je stigao u Tursku i tamo dobio smart telefon i otkrio da mu se otvara cela re? kada ukuca samo jedno ili dva arapska slova, uspeo potpuno da se opismeni.

Sa suzama u o?ima prise?a se ovaj de?ak svog prijatelja i zaštitnika, koji je ostao u zavoru i o ?ijoj daljoj sudbini ne zna ništa. Pla?e i iz straha za sudbinu svoje porodice. Pita se – šta ?e biti sa njima. Nema nikakav kontakt, osim okasnele i posredne vestri preko nekog ro?aka. Nedostaje mu majka. Prise?a se njene jedine posete u zatvoru. Dozvolili su joj da pri?e metalnim vratima njihovog zatvora. Kroz šiber su videli nepoznatu ženu u crnom kojoj su samo virile o?i. Nisu je prepoznali dok nije progovorila. To ih je potreslo koliko i zato?eništvo. Glas joj je drhtao, nije smela ni da pri?a šta im se doga?a. Sre?om, kaže Nur, on i brat su izašli iz zatvora nakon šest meseci i odmah pobegli za Irak kod sestre. Sestra je živela u Mosulu. Proveli su tamo neko vreme, a onda shvatili da ni u ovom gradu nema ni mira, ni budu?nosti za njih. Sa malo para koje su dobili od svog zeta Ira?anina vratili su se u Deir ez-Zor, seli sa roditeljima i mla?om bra?om i odlu?ili ko od njih ?e na put izbeglištva. Novca je bilo samo za jednog. Amar je ve? napunio osamnaest i bio je u ve?oj opesnosti od Nura. U novembru prošle godine pridružio se stotinama hiljadama svojih sunarodnika i krenuo ka Nema?koj.

Posle šest meseci za njim je krenuo i Nur. Kada je granica zatvorena, iz Preševa je stigao u Beograd. Grupa u kojoj je bio otišla je dalje. Ne zna kako i gde , a on je ostao sam. Danima je hodao oko železni?ke i autobuske stanice, a onda se prijavio policiji.

Evo ga u Krnja?i. Ne druži se gotovo ni sa kim. Teško se otvara i stidljiv je. ?lanovi sirijske porodice, koja je tako?e u Centru, a koje smo zamolili da mu malo pomognu, da ga ohrabre, kažu da pokušavaju, ali da je Nur još uvek jako depresivan.

Nur se drži se zubima za vazduh. Danima je plakao što ne može kod brata. Što je sam, što ne zna šta ?e dalje. A onda se ipak malo smirio. Pomogli smo mu. U Srbiji je postao punoletan. Podneo je zahtev za azil. Dobio je li?nu kartu za tražioce azila. Prvu li?nu kartu u svom životu. Usre?ilo ga je to. Malo smirilo. Sada može i u grad, ali se plaši. Za njega je grad železni?ka stanica, ne zna ništa dalje od toga, a ?uo je da se renovira pruga, i da je tramvaj 12 u koji preseda iz Krnja?e promenio trasu.

Kaže, ?eka?e. Nema druge. Nurov život je ionako sada na ?ekanju.