Simbolično, održavajući sesiju interkulturalnog savetovanja ispred centra za azil u Krnjači 02. septembra, povezujući to sa iskustvom odsustva smeštaja, doma i svojih bliskih osoba, Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC/CZA) je sa mladim azilantima poreklom iz Avganistana i Pakistana govorio o osećaju pripadnosti i na šta tačno mislimo kada kažemo da su Srbi gostoljubiv narod.

Sesija je počela socijalnom linijom, odnosno pozicioniranjem u skladu sa dostupnim uslugama poput dokumenta, prisupa lekaru, svoje sobe koju mogu urediti kako žele, mogućnosti da odu na koncert, mogućnosti da planiraju svoje naredne dve godine i drugih tvrdnji, učesnici su naveli da iako nisu planirali da ostanu u Srbiji, trenutno tu vide svoj dom i trude se da se prilagode novonastaloj situaciji.

Diskutujući o individualnim percepcijama, neki Srbiju vide kao dom, osećaju se prihvaćeno i ugodno, trude se da nauče osnovne fraze srpkog jezika, maštaju o školi i socijalnom životu u Srbiji, dok drugi život u centru za azil ne vide kao dom jer ih ništa ne vezuje za to mesto – nemaju ličnu kartu, nemaju svoja primanja, ne odlučuju šta će jesti sutradan niti mogu da odu na mesta gde odlaze njihovi vršnjaci iz Beograda.

Mnogi od njih su boravili više dana u beogradskim pakovima i neformalnim naseljima, neki su prodavali tunjevinu na Zelenom vencu a potom na istom mestu kupili povrće za ručak od domaćih građana, neki svakodnevno putuju autobusom, gubili su se na beogradskim ulicama ali svi su naveli da ih je običan svet prihvatio, da razume zašto su u Srbiji, da se trude da im rukama i nogama objasne u kom pravcu treba da idu i da ih često pitaju kakav je život u njihovim zemljama.

Iako borave u oskudnim uslovima, često bez presvlake i uslova za održavanje higijene kako bi želeli, mladi azilanti navode da se osećaju prihvaćenim u Srbiji i da se moraju prilagoditi društvu u koje su došli. Za većinu gostoljubivost je značila da ih niko ne maltretira i imaju slobodu kretanja.

VIŠE FOTOGRAFIJA POGLEDAJTE U GALERIJI.