Izvor: Deutsche Welle, 30.novembar 2013.

„Kada vam lokalni lider priča da će stranci doneti nekakvu epidemiju, da će silovati naše najbliže i da će preplaviti Srbiju – to je jasno širenje ksenofobije i netrpeljivosti“, priča za DW aktivista Radoš Đurović.

Srbija je jedna od zemalja na putu izbeglica iz Afrike i Azije ka Evropskoj uniji. Međutim, te ljude u Srbiji ovih dana dočekuje ksenofobija, meštani sela u kojima vlada predlaže privremeni smeštaj traktorima blokiraju puteve i sprečavaju isporuku hrane. Ni traga od hvaljenog srpskog gostoprimstva, ni traga od plana države, koja kao da je iznenađena dolaskom izbeglica i dolaskom zime, perioda kada ovim ljudima očajnički trebaju krov nad glavom, ćebad, lekovi i hrana. O ovom problemu razgovaramo sa Radošem Đurovićem, izvršnim direktorom Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila.

DW: Država Srbija ima samo dva centra za azil, u Banji Koviljači i Bogovađi. Ukupno tu ima mesta za manje od 300 potražilaca azila… u prevodu, ovde ne može da se smesti ni deset odsto ljudi koji traže azil?

Radoš Đurović: U pravu ste. Broj tražilaca azila u Srbiji je trenutno nešto iznad 4.000, od toga je 1.000 Sirijaca, 500 ljudi iz Eritreje, 450 iz Somalije. Njihov put vodi uglavnom preko Turske do Grčke i Bugarske, a mi smo onda druga ili treća stanica ka zapadu Evrope. Nisu svi oni istovremeno u Srbiji, brzo dolaze i odlaze, ali nama ovde ostaje hroničan problem smeštaja. Za taj problem je javnost davno trebalo da sazna, a država da proširi kapacitete onako kako su to uradile ostale zemlje regiona, znajući za krizu u Siriji i veliki priliv izbeglica.

Problem je tek sada došao do Vlade u Beogradu, kažu, ide zima pa treba što pre smestiti ljude negde. Međutim, koliko znam, zima dolazi svake godine, zašto se problem tek sada rešava?

Državni organi se nisu angažovali da reše problem na vreme – a ovo nije samo problem Komesarijata za izbeglice, nego i Odseka za azil MUP-a, kao i zdravstvenih i socijalnih službi. U pitanju je odsustvo planiranja i procene, šta se zapravo dešava u zemljama iz kojih ljudi dolaze. Signali su bili jasni, već godinama se rapidno povećava broj tražilaca azila i država je morala da pretpostavi da će doći još ljudi i da unapred pripremi smeštajne kapacitete.

Prošle godine je Komesarijat iznašao ad hoc rešenje – iznajmio vikendice i prazne kuće da u njima smesti potencijalne azilante. Ove godine nije se moglo ni to… To baš i nije sistemsko rešenje?

Stvari nisu tako jednostavne. Kada je Komesarijat pokušao da preuzme objekte namenjene smeštaju tražilaca azila – recimo kasarnu u Maloj Vrbici kod Mladenovca – meštani su traktorima pet puta to onemogućavali, dok je policija sedela skrštenih ruku. U Srbiji se vodi računa o političkoj strani problema jer su nezadovoljni građani potencijalno biračko telo. Izostaje decidan odgovor države i građani – oni neinformisani, u zabludi i puni predrasuda – preuzimaju stvar u svoje ruke. Nema jasnog plana države, ne možete da dobijete recimo objekat u Maloj Vrbici, vlast neće da se zamera građanima, a lokalni političari podgrevaju atmosferu u svakom mestu gde treba da budu smešteni azilanti. Onda i ostaju samo ad hoc rešenja, kao što je bilo iznajmljivanje privatnih objekata u kojima nema pravih uslova za smeštaj izbeglica.

Vratimo se nezadovoljnim građanima… razlozi što ne žele potražioce azila u svojim mestima uvek su slični – kažu da se plaše kriminala, da se ne osećaju sigurno… Kako Vam ta argumentacija zvuči?

Mi radimo na lokalu i viđamo mnogo pozitivnih primera. Ali građani su mahom neobrazovani i imaju predrasude, pogotovo tamo gde ranije nije bilo tražilaca azila. Primer je ova situacija u Obrenovcu ili selo Vračević koje ranije nije imalo kontakt sa azilantima. Ti ljudi su podložni uticajima i uvek se jave političke grupe da šire paniku, defetizam i prikupe glasove…

...ko se konkretno tako ponaša?

…ove progresivne partije, koje u programu zagovaraju evropske vrednosti i ulazak u EU. Njihovi političari na lokalu, u Obrenovcu i Banji Koviljači, šire animozitet prema strancima, neistine i laži. Normalno je da su onda građani uplašeni. Kada vam lokalni lider priča da će stranci doneti nekakvu epidemiju, da će silovati naše najbliže i da će preplaviti Srbiju – to je jasno širenje ksenofobije i netrpeljivosti i podrivanje javnog poretka. A država uvek ćuti. Potrebna je jasna poruka: ko su tražioci azila, kakve su naše zakonske i moralne obaveze. Sada su u pitanje dovedene osnovne ljudske vrednosti, danas su na tapetu azilanti, ali ja se bojim da će jednog dana neko reći: „Neću da mi ovde dolazi niko ko nije iz moje opštine.“

Predsednik opštine Obrenovac Miroslav Čučković (URS) dao je veoma kreativno objašnjenje, zašto ne želi da tražioci azila budu smešteni u bivše radničke barake. Kaže, Termoelektrana je preblizu, pa azilanti mogu da ugroze energetsku stabilnost Srbije?

To je isti scenario kao u Banji Koviljači, uostalom iste partije vode obe opštine. Prvo taj predsednik šalje lažne poruke o silovanjima i napadima, a onda njegovi ljudi zapale baraku u kojoj treba da budu smešteni azilanti. Šta mi da očekujemo od građana u Obrenovcu? To su ljudi sa sela, koji ne znaju ništa o azilantima, a odjednom imaju problem. Predsednik njihove opštine im poručuje: „Ljudi, vi ste gotovi kada ovi dođu, ali ja ću da vas zaštitim“. Tako ubira lokalne političke poene, ali ostavlja duboke nesrazmerne posledice. To je najtužnije.

Ljudi u Srbiji bi bar trebalo da shvataju probleme izbeglica… Desetine hiljada njihovih sunarodnika su bile u istoj koži devedesetih.

Apsurdno je što su mnoge izbeglice iz bivše Jugoslavije upravo najglasnije u protestima protiv današnjih tražilaca azila. U Bogovađi su devedesetih bili smešteni u istom tom kampu gde su danas izbeglice iz Sirije, zatim su ostali da žive u tom kraju i danas su glavni agitatori u protestima. Uhvatio sam neke od njih za rukav i pitao: „Kako vas nije sramota? Zašto ste tako licemerni kada ste i vi dolazili tu…“ Nisam dobio odgovor. Mi samo gledamo sebe. Ekonomski problemi su duboki, svako gleda samo da preživi pa zanemarujemo humanost i solidarnost.

Koliko ima istine u strahu da potražioci azila povećavaju stopu kriminala? Imate li podataka o tome?

Prema našim podacima, broj krivičnih dela je između pet i deset. Dakle svega desetak delikata u populaciji od 4.000 potražilaca azila. To su uglavnom krađe u prodavnicama. Prekršaja ima više, ali tu se broji i ilegalan prelazak državne granice što je apsurdno, oni za to ne bi trebalo da odgovaraju. Osim toga, ponekad ima remećenja javnog reda i mira, uglavnom kada se tražioci azila potuku između sebe. Situacija je zapravo sasvim suprotna – konkretno u Banji Koviljači se beleži isključivo da državljani Srbije napadaju azilante, legitimišu ih, pljačkaju i tuku. Zamislite, tamo ima između 200 i 300 prijava protiv naših državljana jer hoće da otmu novac tražiocima azila! Dakle, dezinformacija je da azilanti podižu stopu kriminala, oni su ovde u tranzitu i zaista se trude da nemaju nikakve probleme. Pre će biti da su tražioci azila žrtve.