Der Freitag | 14/03/2012

 

Evropskoj uniji je potreban jedinstveni zakon o azilu. Šefovi vlada ne smeju dopustiti da na njihovo delovanje u ovim pitanjima utiču populisti, koji su u ovom trenutku zastupljeni u velikom broju evropskih parlamenata.

 

Obećanje Evrope da će pomoći ljudima u nuždi je u poslednje vreme suštinski dovedeno u pitanje i možemo konstatovati da je Evropa potpuno zakazala. Hitno nam je potrebno jedinstveno regulisanje prava o azilu, koje bi vratilo ravnotežu u pogledu odgovornosti između zemalja članica. Istorijski posmatrano, broj onih koji dolaze u Evropu tražeći azil je mali, ali neki granični prelazi su pod ogromnim pritiskom, pre svega zbog nedostatka personala i opreme da bi se svi zahtevi korektno obradili. To je nepravedno prema onima koji traže azil i prema javnosti, koja bi morala da može da se osloni na to da će sistem pomoći onima kojima je pomoć najpotrebnija.
Razlozi za sporo napredovanje pregovora o novom evropskom jedinstvenom zakonu o azilu su pre svega ekonomske prirode, usled ekonomske krize koja trenutno muči Evropu. Dok se zbog krize Evropska unija u poslednje vreme pretežno bavila sobom, ustanci u severnoj Africi su primorali mnoge da napuste svoje domovine. Da li je Evropa u stanju da primi one kojima je potrebna njena zaštita i da se istovremeno uhvati u koštac sa svojim ekonomskim problemima?
Izvesni brojevi daju nam povod za zabrinutost: u prva tri kvartala 2011. 75% svih zahteva za azil podneseno je u samo šest zemalja članica. U Britaniji je podneto 20.000. To je priličan broj, ali upola manji nego u Francuskoj i Nemačkoj, i manji čak i od broja zahteva podnetih u Belgiji ili Švedskoj. Od 700.000 onih koji su zbog sukoba u Libiji pobegli iz te zemlje, većina je izbegla u susedne zemlje. Oko 8.000 njih bili su, prema procenama UN-a, u izuzetno teškoj situaciji i hitno im je bila potrebna pomoć, ali su se države EU jedva sporazumele da prime njih 400, a sama Norveška, zemlja koja nije član EU, je primila isti broj ljudi.
Godine 2011. Sredozemno more je u krhkim čamcima u pravcu Evrope prešlo 50.000 migranata. Mnogi su na ovom putu izgubili život: najnoviji podaci UN-a govore o 1.500 ljudi. Oni koji su se dokopali Lampeduze ili Malte morali su tamo i ostati, iako su izbeglički kampovi bili prepuni. Druge zemlje članice nisu pružile gotovo nikakvu pomoć Italiji i Malti u zbrinjavanju ovih ljudi. Samo 300 izbeglica koje su došle na Maltu su primile druge države članice. Velika Britanija samo njih 10. Istovremeno, ona spada u zemlje sa dugom tradicijom primanja izbeglica prema programima UN-a, tako da je 2010. primila 720 onih koji su izbegli u zemlje u kojima nisu imali nikakvu budućnost – drugi najveći broj te godine u EU.
U mnogim zemljama EU, raspoloženje u vezi sa ovim pitanjem je postalo veoma negativno, a u parlamentima sedi veliki broj populističkih i ksenofobičnih stranaka, najviše još od doba pre Drugog svetskog rata. One koriste trenutnu krizu da bi svu krivicu svalile na imigrante. Najviši državni i evropski zvaničnici ne smeju dozvoliti da ove stranke utiču na njihove postupke, jer nasuprot onome što bi ksenofobi želeli da poverujemo, broj onih koji traže azili u Evropi je daleko niži nego pre 10 godina i ne može biti ni govora o tome da je Evropa u pogledu politike azila bila posebno otvorena. Samo u Keniji živi više izbeglica nego u svih 27 zemalja EU.
Međutim nepredvidivi događaji kao što je Arapsko proleće mogu potpuno preopteretiti kapacitete pojedinih zemalja. Zbog toga Evropa mora biti spremna da pruži podršku pojedinim zemljama članicama, kako bi izbeglice dobile dostojanstven tretman.
Uprkos zajedničkim minimalnim standardima, postupci za dobijanje azila nekih zemalja članica uključuju mnoge neodržive uslove za dobijanje dozvole boravka, a priznavanje statusa izbeglice značajno varira od države do države. To je neprihvatljivo, jer su sve zemlje EU potpisale iste međunarodne konvencije i dele iste vrednosti. Potrebni su nam zajednički visoki standardi i snažnija saradnja da bi se osiguralo da podnosioci zahteva za azil imaju jednaka prava u transparentnom i fer postupku – nezavisno od toga u kojoj su zemlji podneli molbu za azil.
Da bi postigla ovaj cilj, Evropska unija već deset godina radi na zajedničkoj politici azila, pri čemu je sebi postavila ultimatum da u 2012. implementira zajednički postupak za dobijanje azila. Ali kao i ranije, pregovori veoma sporo napreduju. Moramo intenzivirati ove razgovore.
Uverena sam da smo u stanju da se izborimo sa trenutnom ekonomskom situacijom i da ostanemo verni idealima otvorenosti, tolerancije i solidarnosti. Naše zalaganje ne može biti uzaludno. Očekujem da ove godine svi ministri održe svoja obećanja i da se izjasne da su spremni na uzajamnu pomoć, kao i da jedinstveni postupak o rešavanju pitanja azila konačno stupi na snagu.

Autorka Cecilia Malmström je komesar EU za unutrašnje poslove.
Der Freitag, 12.03.2012.
Prevod sa engleskog Holger Hut
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 14.03.2012.