ECRE 9. septembar 2014.

Sa ograničenim pristupom teritoriji zemalja Evropske unije za ljude koji beže od rata i progona i čiji se put neretko završava pritvorom u nekoj evropskoj zemlji, Evropska unija kao sigurno mesto za izbeglice i dalje ostaje samo iluzija. Izveštaj Evropskog saveta za izbegle i prognane (ECRE) koji je objavljen 9. septembra 2014. godine pokazuje da i dalje postoji rascep uzmeđu Zajedničkog evropskog sistema azila u teoriji, po kome se ljudi koji beže pod sličnim okolnostima tretiraju jednako u svim zemljama, i surove realnosti sa kojima se suočavaju tražioci azila u 15 zemalja Evropske unije koje su obuhvaćene izveštajem: Austriji, Belgiji, Bugarskoj, Kipru, Nemačkoj, Francuskoj, Grčkoj, Mađarskoj, Irskoj, Malti, Italiji, Poljskoj, Švedskoj, Velikoj Britaniji i Holandiji.

Dok se konflikti u zemljama na rubu Evrope intenziviraju, ljudi koji beže od progona i rata su sve više primorani da se upuštaju u rizična putovanja da bi dospeli do teritorije neke evropske zemlje i zatražili međunarodnu zaštitu. Smrt migranata na Mediteranu, uprkos trudu italijanske operacije Naše more ( More Nostrum) kojom je spaseno preko 100 000 migranata, oslikavaju neophodnost da se obezbede uslovi za izbeglice da dođu do Evrope na siguran i legalan način. Međutim, postoji jako malo političke volje i angažovanja da se takvo pitanje pokrene na evropskom nivou. Nakon tragedije kod Lampeduze, kada je preko 360 migranata poginulo nadomak italijanske obale oktobra 2014. godine i prvobitnih svečanih obećanja da će se sve preduzeti kako se takva tragedija ne bi ponovila, odgovor zemalja EU se ubrzo ponovo sveo na iste one mere koje su prethodno pokazale nedovoljan uspeh, kao što su povećanje saradnje sa trećim zemljama i ojačavanje i unapređenje mera nadzora granice sa ciljem da se zaustave „iregularni migracioni tokovi”.

„Kreiranje prepreka za izbeglice koje pokušavaju da dođu do teritorije zemalja Evropske unije donelo je benefite samo krijumčarskim grupama. Apsurdno je da izbeglice moraju da plate nekoliko hiljada evra da bi se upustili u putovanje koje nosi velike rizike po njihov život, zbog viznih ograničenja i graničnih kontrola koje im otežavaju da putuju na legalan način. Koliko dugo će lideri EU da okreću glavu na drugu stranu dok se politike koje oni zastupaju i nedovoljna angažovanost da se kreiraju legalni i sigurni putevi do zemalja EU samo uzrokuju da se ljudi koji beže od sukoba rizikuju svoje živote i samo doprinose da se krijumčarima sliva novac u njihove džepove”, izjavio je Michael Diering, generalni sekretar Evropskog saveta za izbegle i prognane – ECRE, 9. septembra 2014. tokom predstavljanja najnovijeg izveštaja.

Tražioci azila koji uspeju da dođu do neke od zemalja Evropske unije i dalje se susreću sa preprekama tokom ispitivanja njihovog zahteva za azil. Izveštaj pokazuje da se tražioci azila u brojnim zemljama EU i dalje suočavaju sa problemima i poteškoćama u obezbeđivanju smeštaja i osnovnih potreba, da se suočavaju sa hapšenjima i zadržavanjem u pritvoru i nemaju obezbeđenu kvalitetnu besplatnu pravnu pomoć koji treba da obezbede da se njihova prava adekvatno poštuju. Na primer tokom 2013. godine, u Francuskoj tražioci azila koji pripadaju posebno osetljivim grupama, kao što su maloletnici, žene, žrtve nasilja, ljudi sa invaliditetom, čekali u proseku oko 12 meseci pre nego su bili smešteni u adekvatne prihvatne centre. Dana 31. decembra 2014. godine se preko 15 000 tražilaca azila zbog svoje vulnerabilnosti nalazilo na „urgentnoj listi” čekanja na smeštaj u Francuskoj. Bez pristupa smeštaju, tražioci azila, usled toga što nemaju pravo da rade i obezbede sredstva za minimum egzistencije, ostavljeni su da se brinu sami o sebi usled čega veliki broj njih završi kao beskućnici.

Neke evropske zemlje nastavljaju da inkriminišu tražioce azila, pritvaraju ih uključujući i decu tražioce azila. Kao primer zemlje gde se tražioci azila pritvaraju veoma često navodi se Mađarska. Prema podacima iz aprila 2014. godine, 26 % tražilaca azila u Mađarskoj je bilo u pritvoru od čega je 42 % punoletnih muškaraca bez porodice. Ono što zabrinjava, uprkos što je nezakonoto prema mađarskoj legislativi, je da postoje indikacije da se maloletni tražioci azila bez pratnje takođe pritvaraju zajedno sa odraslim, usled nedostatka adekvatne procedure za procenu godišta u Mađarskoj.

Dok se u nekim zemljama kao što su Belgija, i Holandija tražioci azila sa porodicom više ne pritvaraju u graničnim zonama, u drugim zemljama je to uobičajna praksa, na primer na Malti, Bugarskoj i Grčkoj.

U većini zemalja koje su obuhvaćene ovim izveštajem nedostaje funkcionalan sistem identifikacije i zaštite posebno osetljivih grupa tražilaca azila, kao što su deca i žrtve nasilja čije se zahtevi neretko procesuiraju bez posebnih proceduralnih zaštitnih mera.

Povećanje nasilja na Bliskom Istoku i Africi nateralo je sve veći broj ljudi da napuste svoje domove, činjeći da broj izbeglih, tražioca azila, interno raseljenih širom sveta dostigne broj od preko 50 miliona ljudi, što je najveći broj od II svetskog rata. Dok je broj tražilaca azila u Evropi takođe u porastu, naime u 2013. godini je 435 000 ljudi zatražilo azil u 28 zemalja članica Evropske unije, taj broj je i dalje duplo manji od broja izbeglica koje su sada smeštene samo u Libanu.