Ulicama Banje Koviljače, varošice nedaleko od Loznice, kroz ledeni januarski dan promiču neobične prilike. Tamnoputi mladići, očigledno afričkog porekla, žene obučene na tradicionalni arapski način, čitave porodice koje razgovaraju na nepoznatim jezicima. Oba internet kafea u Banji Koviljači su prepuna. Kroz vazduh bruje reči na dariju i paštuu (jezici koji se govore u Avganistanu), svi dijalekti arapskog. Neki od posetilaca, mahom mlađi, sa navučenim slušalicama preko Skajpa razgovaraju sa dalekim sagovornicima, drugi na kompjuterima pažljivo gledaju karte sa Gugl mapa. Bliži pogled ukazuje da su to detaljne mape granica između Slovenije, Austrije, Slovačke.

U Banji Koviljači se nalazi jedini Centar za azil u Srbiji. Centar je osnovao UNHCR, agencija Ujedinjenih nacija za izbeglice, još u vreme SFRJ. UNHCR je sprovodio azilni postupak sve dok novim zakonom o azilu, koji je počeo da se primenjuje 1. aprila 2008, taj postupak nije prešao u nadležnost Srbije, što je slučaj i u drugim evropskim zemljama. Centar je 2008. predat na upravljanje Komesarijatu za izbeglice Republike Srbije.

Nacionalni sastav tražilaca azila u centru se menjao prethodnih decenija, i uvek nepogrešivo ukazivao na krizna područja u svetu. Pre pada Berlinskog zida najviše je bilo ljudi iz Čehoslovačke, Rumunije, potom Albanije. Prošle godine, najviše tražilaca azila bilo iz Avganistana (oko 60 odsto), Palestine, Iraka, Somalije, Pakistana, Irana, Alžira…

Radoš Đurović, izvršni direktor Centra za zaštitu i pomoć tražilaca azila (CZA), nevladine organizacije koja pruža pravnu i psihološku pomoć tražiocima azila, za „Vreme“ kaže da je očito da broj tražilaca azila u Srbiji raste velikom brzinom. Godine 2008. ih je bilo 52, 2009. pet puta više – 275, 2010. čak 522. Do 20. januara 2011. već je bilo 55 registrovanih lica, a ima i osoba van Centra za azil jer su njegovi kapaciteti popunjeni. „Očekujemo najmanje 1000 zvaničnih zahteva za azil ove godine“, kaže Đurović. „Po operativnim podacima, najmanje četiri-pet puta više ljudi prođe kroz zemlju bez registrovanja.“

KARTON, NAJLON I RUŠEVINE: Oni koji imaju dovoljno novca iznajmljuju sobe u privatnom smeštaju i čekaju da se oslobodi mesto u Domu za azilante, ali mnogo je i onih koji za tako nešto nemaju para. U blizini spomenika palim borcima, u šumi na rubu grada, kroz sneg utabana staza vodi do jele ispod koje proviruju najlon i dve ruke. U improvizovanom skloništu vidi se metalna zdela, sneg oko drveća prošaran je tragovima urina i izmeta.

U jednoj od prostorija nedovršene zgrade u samom gradu na kartonu skupljen sedi Ali, mladi Alžirac. Noću loži vatru u napola presečenom metalnom buretu, kartonom pokušava da zatvori prozore. Tišinu prekida nadrealna zvonjava mobilnog telefona koji Ali smrznutim rukama vadi iz džepa.

U blizini je i davno napuštena kuća koja pamti bolje dane, verovatno je u pitanju nekadašnji hotel. Prostorije unutar zgrade su pune smeća, ali se u mnogim sobama vide tragovi prisustva ljudi. U nekim od soba na raspadnutim dušecima i kartonima sedi nekoliko ljudi iz Somalije, Palestine, Avganistana. „Oko trideset nas ovde spava, ostali su otišli da nađu nešto za hranu“, kaže jedan od njih. Neki su bili u Centru, a onda su pri pokušaju da pređu u Mađarsku uhvaćeni i deportovani nazad u Srbiju. Po zakonu ne mogu ponovo da budu primljeni u Centar, jer su sami prekinuli azilni postupak odlazeći u drugu zemlju, a tvrde da novca za drugi pokušaj nemaju. Ahmed, Palestinac, zavrće jaknu i pokazuje širok ožiljak na telu. Kaže da je u Siriji prodao bubreg za 5000 dolara da bi se dočepao Evrope, ali da novca više nema, da mu je poslednje dolare uzeo krijumčar koji je obećao da će ga odvesti u Mađarsku, a onda ga ostavio na granici. „Puštaju u Centar Avganistance, a ne daju nama Palestincima“, ogorčeno kaže Ahmed. Ne pomažu ni objašnjenja da je najvažnije zbrinuti porodice sa malom decom bez obzira na nacionalnost i da je Centar odavno pun.

Interesantno je da je odnos tražilaca azila sa lokalnim stanovništvom u Banji Koviljači odličan, da nema diskriminacije i predrasuda, većih incidenata, iako u ovu varošicu već godinama dolaze ljudi sa svih strana sveta. Mladić iz Obale Slonovače je igrao za lokalni klub i bio zvezda, davao po nekoliko golova na utakmici. Ima i veza lokalnih devojaka i mladića tražioca azila. Inače, iako na strahu od tražilaca azila desne stranke dobijaju glasove širom Evrope, statistike pokazuju da oni predstavljaju jednu od najmirnijih kategorija imigranata.

Radoš Đurović, izvršni direktor CZA, objašnjava da Ustav i zakon garantuju svakome ko misli da je proganjan u svojoj zemlji mogućnost da zatraži azil u Srbiji. Da bi dobio azil, mora da ispuni jedan od uslova koji su predviđeni međunarodnom konvencijom i našim zakonom – da je proganjan na osnovu etničke, verske, političke, socijalne pripadnosti ili pripadnosti posebnoj društvenoj grupi. „Značajan broj su, međutim, ekonomske izbeglice, i oni ne mogu da dobiju azil“, kaže Đurović.

Da bi se ušlo u azilnu proceduru, potrebno je prvo reći službeniku MUP-a bilo šta što bi dovelo do toga da službeno lice razume da je toj osobi potrebna zaštita. Potom lokalna policijska uprava izdaje potvrdu o izraženoj nameri, uz koju lice ima 72 sata da se javi u Centar za azil u Banji Koviljači. Namera se može izraziti i pošto je policija nekoga uhvatila bez dokumenata u unutrašnjosti zemlje, magična reč „azil“ pokreće azilni postupak. Mnogo je onih koji traže azil da bi izbegli kazne za nelegalan prelazak granice. U okviru policije je počeo da funkcioniše Odsek za azil, koji u azilnom postupku ocenjuje da li lice zloupotrebljava postupak, daje lažne podatke. Sam azilni postupak se sastoji iz dve faze i traje oko pet meseci.

Đurović smatra da su u poređenju sa mnogim drugim zemljama tražioci azila kod nas u boljem položaju zbog uslova u Centru i pomoći koju dobijaju. Navodi primere lekarske pomoći, poput slučaja deteta koje je teško bolesno transportovano iz Loznice u beogradski Institut za majku i dete i tamo zbrinuto i spaseno, iako roditelji nisu ni bili u Centru za azil. CZA, inače, asistira i pomaže i u hitnim slučajevima kada se tražioci azila upućuju kod lekara.

Grčka planira da na granici sa Turskom kod reke Evros (Marica) izgradi 12,5 kilometara dug zid, visine tri metra. Izgradnjom tog zida Grci pokušavaju da spreče ili bar smanje nezapamćen talas izbeglica koji ovu zemlju zapljuskuje poslednjih godina. Samo prošle godine u Grčku je ušlo preko 120.000 (neki podaci govore o 140.000) ilegalnih imigranata, od kojih više od 40.000 preko Evrosa. Najviše ih je bilo iz Avganistana, zatim iz Pakistana, Alžira, Iraka, Somalije… Ogroman broj imigranata stiže preko mora, prebacujući se iz Turske na grčka ostrva.

Evropska komisija je saopštila da se pokazalo da su ograde i zidovi kratkoročne mere koje ne pomažu u rešavanju problema ilegalne imigracije na duže staze, pozivajući Grčku da poboljša svoj azilni sistem. Grčke vlasti tvrde da one rešavaju ovaj veliki evropski problem u ime drugih zemalja EU, i da je situacija sa ilegalnim imigrantima i tražiocima azila u njihovoj zemlji postala neodrživa. Oko 45.000 lica čeka da zatraži azil u Grčkoj, 48.000 je već u azilnoj proceduri. Atina se više puta žalila da Turska ne čini dovoljno da zaustavi ilegalnu migraciju i da odbijanje Turske da primi nazad imigrante koji su došli preko te države ohrabruje ljude da koriste rute preko njene teritorije. Agencija za zaštitu granica EU (Fronteks) poslala je u decembru 200 obučenih ljudi iz 25 država koji treba da pomognu grčkim graničarima u patroliranju duž granice sa Turskom.

SVE VIŠE I VIŠE: Radoš Đurović kaže da je Centar za azil nov i savremeno uređen objekat, u kome stanari osim smeštaja i hrane dobiju sredstva za higijenu, odeću, obuću i druge vrste pomoći. Uz podneti zahtev štićenici dobijaju ličnu kartu tražioca azila i sa njom mogu slobodno da se kreću, obezbeđena im je i besplatna lekarska pomoć. Vodi se računa o poštovanju prava žena, o etničkom poreklu, porodice sa decom su na istom spratu. Problem je, međutim, kapacitet Centra u koji mogu da se smeste 84 osobe. Centar je pun još od novembra. „Sistem azila jeste skup, a imajući u vidu stanje u Srbiji, taj sistem dobro funkcioniše, ali je pitanje vremena kada će on pokleknuti ako se ništa ne učini u proširivanju kapaciteta, angažovanju više službi“, smatra Đurović. Na taj problem je prošle godine takođe upozorio Vladimir Cucić, komesar za izbeglice, imajući u vidu talas ljudi koji stiže u Srbiju iz Grčke.

Povećan broj tražilaca azila u Srbiji je direktna posledica onoga što se dešava u Grčkoj (vidi okvir). Srbija je na „azijskoj transverzali“, koja ka Evropi vodi od Srednjeg i Bliskog istoka preko Turske, u koju se uključuju i imigranti sa Arabijskog poluostrva, Etiopije, Somalije. Ranije su imigranti masovno ulazili u Evropu i preko Italije, Španije, Malte, ali je Fronteks, agencija koja se bavi obezbeđivanjem granica EU, uspeo da u dobroj meri na morskim granicama zaustavi migracije. Između ostalog, tome je doprineo ugovor Italije sa Libijom, kao i to što EU stimuliše zemlje Severne Afrike da pojačaju kontrolu sopstvenih granica. Sve te rute se još od početka 2010. polako prebacuju na jedan pravac, preko Turske u Grčku.

Ranijih godina su imigranti masovno brodovima iz grčke luke Patra odlazili u Italiju, ali je posle 2008. Italija uspela da smanji mogućnost takvog krijumčarenja pa je najkraći i najbrži put koji iz Grčke vodi ka Zapadnoj Evropi sada ruta preko Makedonije i Srbije. Imigranti u Srbiju dolaze najčešće preko granice kod Preševa ili preko Kosova.

Zanimljivo je da je u EU broj tražilaca azila opao u odnosu na period od pre nekoliko godina. U Evropi je 2001. bilo oko 500.000 azilnih zahteva, a pretprošle godine 283.000 ljudi tražilo je azil. Manji broj tražilaca azila ipak ne znači da manje ljudi uđe u Evropu u potrazi za boljim životom. Čini se da je taj talas konstantan i praktično nezaustavljiv, jedino se menjaju rute kojima se u Evropu dolazi.

POLITIKA I EKONOMIJA ŠVERCA: Razlog za to je sigurno i očaj koji tera ljude iz svih neuralgičnih tačaka sveta. „Zašto sam otišao iz Avganistana? Treba li vam neki poseban razlog, gledate li televiziju?“, gorko i ljutito kaže Reza, mladi Avganistanac. Reza govori engleski, i zbog toga deluje kao vođa grupe svojih sunarodnika sa kojima je stigao do Banje Koviljače. Dok sede u lokalnoj kafani i greju se, ređaju se njihove priče o onima koje su talibani silom regrutovali za buduće bombaše samoubice i koji su pobegli u poslednjem trenutku, o krvnim osvetama koje se prenose kroz generacije i koje moraju da sprovode i dečaci koji su tek ušli u pubertet, zabranjenim ljubavima između šiita i sunita čiji akteri beže od besa i mladićeve i devojčine porodice, ali i priče o Somaliji, zemlji u kojoj više ne važe ni zemaljski ni božiji zakoni, koje dodaju Somalijci naslonjeni na radijator.

Statistike kažu da je više od 90 odsto tražilaca azila pobeglo iz svojih država zbog ekonomskih razloga, da često celo selo ili porodica skupljaju novac i šalju na put onoga ko će biti u stanju da zaradi dovoljno na Zapadu, pošalje novac nazad i tako pomogne svojima. Ekonomski razlozi nisu dovoljni da se dobije azil, i zbog toga se u svetu odobrava svega između jedan i pet odsto podnesenih zahteva, ali teško je ne razumeti i one koji kao razlog odlaska navode i samo to što žele da na nekom mestu zemaljske kugle normalno žive.

Na prvi pogled deluje da je put od Avganistana do Srbije dug i da ga je teško prevaliti. Reza kaže da to jeste tačno, da na tom putu ljudi ginu, utapaju se u prepunim čamcima na moru između Turske i Grčke, ali i da se relativno brzo može stići, zavisno koliko neko ima para. Reza, inače, već četvrti put pokušava da se dočepa Zapadne Evrope iz koje je već nekoliko puta deportovan u Grčku. „Uobičajena cena za put od Avganistana do neke zemlje u Evropi je oko 5000 dolara. Krijumčar će uzeti i manje, ali onda je moguće da ostavi nekoga u Turskoj, Srbiji. Postoje sve moguće varijante, možda neko neće imati tri obroka usput nego jedan“, objašnjava mladić. „Doći do tog novca nigde nije lako, pogotovo u Avganistanu. Neko ima rođake u Evropi, onda oni skupe novac i daju krijumčaru u toj zemlji koji je povezan sa krijumčarima u Avganistanu. Ako neko radi za strane agencije, firme kojih je mnogo sada u Avganistanu, to se solidno plaća, može sam da skupi novac. Neko se bavi proizvodnjom droge. Najgore je kada neko nema novca, pa se obaveže da će u narednim godinama otplaćivati dug krijumčaru, naravno po višoj ceni. Tako postaje rob, a zna se šta to nosi, i za muškarce i za žene, i šta će ih terati da rade.“

Suština krijumčarenja je da se put organizuje od početka do kraja, ali ako neko nema dovoljno novca, onda mu se organizuje samo tranzit kroz zemlju u kojoj se nalazi, a granične prelaze imigranti prelaze uz pomoć lokalnih vodiča ili sami, pa se veza sa krijumčarima ponovo uspostavlja posle granice. Oni koji bolje plate prelaze skriveni u kamionima, automobilima. Krijumčari prate i centre za azil i tražioce azila, vrlo brzo dolaze do informacija, traže druge rute, povezuju se sa lokalnim stanovništvom. Imigranti i tražioci azila sarađuju sa krijumčarima jer im odgovara da stignu što dalje, nije isto da li će se azil zatražiti u Švedskoj ili Mađarskoj. Osnovna komunikacija je preko interneta, što policiji svake države koja se bori protiv krijumčara ljudi otežava posao, jer je mejl na Jahuu vrlo teško kontrolisati, a internet centar postoji gotovo u svakom mestu u svakoj zemlji.

Nije nikakva uteha činjenica da Balkan, i pored svega što je preko njega protutnjalo poslednjih decenija, ne izgleda kao loše mesto za život kada se uporedi sa većim delom planete. Ipak ima nečeg gorkog i ciničnog u činjenici da, u potrazi za boljim životom, preko država koje su u bliskoj prošlosti i same iskusile kako izgleda kada ljudi napuštaju zemlju zbog ratova i bede, prolaze i u njima se, bar privremeno, zadržavaju oni čije su muke još veće, a prošlost i budućnost daleko tamnija.