izvor DW  (dw.com) | autor:  Krsto Lazarević  | 14.01.2017

 

„Obezbeđivanje granica“ EU je zapravo rat protiv izbeglica, koje su ostavljene nemilosti mora i Balkanske rute. A Evropa ne bi bila ono što jeste da decenijama nije prihvatala izbeglice, piše za DW.

Idomeni, Đevđelija, Preševo, Reške, Tovarnik, Brežice, Špilje – redom varošice o čijem postojanju do leta 2015. nisam znao previše, osim da se nalaze na samim granicama zemalja jugoistočne Evrope. Onda su u ta učmala mestašca došle stotine hiljada ljudi iz ratnih područja Sirije, Iraka i Avganistana. Tamo sam, kao reporter, viđao uvek iste scene. Hiljade ljudi, iscrpljenih, izgladnelih, bolesnih, a ipak punih nade u budućnost bez rata, spavaju na podu i guraju se u prepunim vozovima i autobusima. Većina ih je krenula u ovu odiseju jer je morala da napusti svoje ratom razrušene domovine i jer su džinovski izbeglički kampovi u Libanu, Jordanu i Turskoj prepuni i bez dovoljno finansijskih sredstava. I jer sa svakom godinom postaje sve tanja nada da u njihove zemlje može da se vrati mir.

Godinama se iz Evrope skrštenih ruku gledalo kako par stotina kilometara od evropskih granica na tlu Sirije nastaje jedna od najvećih izbegličkih katastrofa od Drugog svetskog rata, kao da se sve to tiče tek bližeg susedstva te zemlje. Kada se onda, na kratko, u evropskom bedemu otvorila pukotina, tvrđava je hitno ojačana ogradama – 26 godina nakon pada Berlinskog zida. Usred Evrope, čak i između članica EU. To je bio prvi korak ka ukidanju Evrope. Da je Angela Merkel poslušala svoje kritičare i zatvorila nemačke granice, bila bi to ozbiljna opasnost za postojanje EU u sadašnjoj formi. Ona, na sreću, to nije uradila.

Danas bedemi Evrope opet stoje, visoki. Mali gradovi na Balkanskoj ruti pali su u zaborav. Hiljade ljudi koji trenutno na jugoistoku Evrope čekaju zaglavljeni, bez krova nad glavom, mrznući se na -15, javnostima u Berlinu, Beču ili Stokholmu teško da su bitniji od kratke vesti na margini novina.

EU ima dva važna saveznika u svojoj nameri da izbegne odgovornost i prihvati izbeglice – turskog autokratu Redžepa Tajipa Erdogana i Sredozemno more. Prošle godine se u njemu utopilo najmanje 5.022 ljudi. EU to naziva obezbeđivanjem granica, ali to je zapravo rat koji vodimo protiv ljudi koji pokušavaju da se domognu Evrope.

EU tvrdi da hoće da se bori protiv krijumčara ljudi, ali oni danas dižu cene za svoje usluge kao nikad pre. Sama EU podstiče potražnju za krijumčarima jer gotovo da ljudi nemaju načina da legalno doputuju u EU ili da izvana postave zahtev za azil. Nastaje utisak da su krijumčari odabrani kao dežurni zlikovac kako EU ne bi morala da stane pred ogledalo kada se postavi pitanje ko je odgovoran za mrtve.

To nema nikakve veze sa evropskim vrednostima kojih su puna usta. Evropa nije u krizi jer Sirija gori. Evropa je u krizi jer desničarski populisti pokušavaju da prizovu duhove tridesetih godina.

Hana Arent je, nedugo posle Drugog svetskog rata, rekla da ljudska prava koja su utvrdile Ujedinjene nacije nemaju nikakvu vrednost kada se nacionalne države suoče sa milionima izbeglica jer ove nemaju mogućnost da u praksi zahtevaju svoja prava. Danas se ponovo isplati čitati Hanu Arent jer hiljade utopljenih u Sredozemnom moru stvarno nemaju ništa od apstraktnih ljudskih krstoprava.

Pri tome EU ne bi postala ono što je danas da članice posle Drugog rata nisu prihvatile milione prognanih. Ne bi bila ono što je danas da slobodni deo Evrope nije otvorio svoje granice za ljude koji beže od režima zemalja realno postojećeg socijalizma ili za izbeglice iz etnonacionalističkog ludila jugoslovenskih ratova.

Između Bosne i Hercegovine i Nemačke nema Sredozemnog mora u kojem se može utopiti. Kada je moja porodica pobegla od rata u Bosni, na tom putu nije morala da rizikuje život. Početkom devedesetih je Nemačka primila stotine hiljada ljudi iz bivše Jugoslavije, država Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza. To nije načinilo Nemačku lošijom već boljom zemljom.

A sada Evropi preti raspad jer njene države članice sa ukupno 510 miliona stanovnika ne mogu da se dogovore šta da rade sa dva miliona izbeglica – u trenutku kada na svetu ukupno ima 65 miliona izbeglih! Ako takav raspad dozvolimo, onda je izgubljeno ono što je nastajalo posle Drugog svetskog rata i pada Berlinskog zida. Onda to više nije moja Evropa.

*Krsto Lazarević je rođen u Bosni i Hercegovini i kao dete je sa roditeljima iz BiH pobegao u Nemačku. Danas živi u Berlinu i piše za nekoliko medija na nemačkom jeziku.