IZVOR: Asylum Information Detabase

Početkom septembra 2013.godine na sajtu Azilne baze podataka (Asylum Information Database- AIDA), osnovane od strane Evropskog programa za integraciju migranata (Programme on Integration of Migrants EPIM) u saradnji sa Evropskim savetom za izbeglice i migrante (European Council on Refugees and Exiles-ECRE) Irskim savetom za izbeglice (Irish Refugee Councile) i Helsinškim komitetom Mađarske (Hungarian Helsinki Committee), je objavljen godišnji izveštaj: Mišljenje nevladinih organizacija o izazovima za uspostavljanje efikasnog i pravičnog Zajedničkog evropskog sistema azila (Not there yet: An NGO Perspective on Challenges to a Fair and Effective Common European Asylum System).

Zemlje Evropske unije od 1999.godine rade na uspostavljanju Zajedničkog evropskog sistema azila (Common European Asylum System-CEAS) u cilju ujednačavanja azilnih sistema zemalja članica pri donošenju odluka u azilu.

Međutim, prema mišljenju nevladinih organizacija koje su sastavile pomenuti izveštaj u praksi je dalek put do uspostavljanja pravičnog i efikasnog Zajedničkog evropskog sistema azila uprkos činjenici da se više od 12 godina radi na ujednačavanju nacionalnih politika azila. Izveštaj pokazuje nedostatke i neujednačenost azilnih sistema u 14 zemalja članica Evropske unije, ukazujući na velike razlike kako u proceduri azilnog postupka i obezbeđivanja zaštite za tražioce azila, tako i u obezbeđivanju smeštaja za tražioce azila i njihovom zapošljavanju, ali i pitanjima pritvaranja tražioca azila. Zemlje Evropske unije koje su obuhvaćene ovim izveštajem su: Austrija, Belgija, Bugarska, Nemačka, Francuska, Grčka, Mađarska, Irska, Italija, Malta, Holandija, Poljska, Švadska, i Velika Britanija.

Tražioci azila bežeći pred nasiljem i ratom u zemljama iz kojih potiču koji uspeju da prevaziđu sve prepreke da uđu u neku od zemalja Evropske unije i u njima se suočavaju sa brojnim preprekama prilikom apliciranja za azil i razmatranja njihovog zahteva za azil.

„Kako da očekujemo od izbeglica da objasne razloge zbog kojih su bili primorani da beže iz zemalja porekla i da ih usmeravamo kroz kompleksan azilni proces, kada u nekim slučajevima njima uopšte nije obezbeđena pravna pomoć i pravno zastupanje, niti im je obezbeđen adekvatan prevodilac ili u slučajevima kada moraju da spavaju u inprovizovanim skloništima ili kada ih meseci koje su proveli u pretrpanim pritvorskim jedinicama psihički slome“? postavlja pitanje Michael Diedring, generalni sekretar nevladine organizacije ECRE.

Uzimajući u obzir pravnu kompleksnost evropskog azilnog sistema, neophodno je da tražioci azila imaju obezbeđenu besplatnu i kvalitetnu pravnu pomoć za vreme trajanja azilnog procesa, sa ciljem da se oni koji trebaju međunarodnu zaštitu budu prepoznati i da im se obezbedi zaštita. Međutim, istraživanje je pokazalo da se usled uskraćivanja sredstava za pravnu pomoć i smanjivanje broja pravnika koji zastupaju tražioce azila i izbeglice u praksi došlo do smanjenja dostupnosti pravne pomoći na mestima gde je najviše potrebna, na graničnim prelazima i u pritvorskim jedinicama za migrante.

Takođe, pravo tražilaca azila da podnesu žalbu na negativnu odluku prvostepenog organa je dovedeno u pitanje u nekim zemljama Evropske unije jer njihovi pravni zastupnici nemaju dovoljno vremena da adekvatno pripreme žalbeni predmet. Na primer, pravni zastupnici tražioca azila koji su uhapšeni u Velikoj Britaniji i koji se procesuiraju pod „ubrzanim postupkom za pritvorene tražioce azila“ imaju samo dva radna dana da odgovore na negativnu odluku prvostepenog organa o zahtevu za azil.

Zatim u Mađarskoj se pokretanje upravnog spora mora podneti u roku od tri kalendarska dana u slučaju ukoliko je zahtev za azil odbačen kao neprihvatljiv, što se dešava kada je tražilac azila prošao preko teritorije sigurne treće zemlje.

U određenim slučajevima pokretanje upravnog spora automatski ne suspenduje zahtev za napuštanje zemlje, koji se mora podneti zasebno. Takav sistem dodatno otežava i ovako prenatrpane sudove, ali i povećava rizik za tražioce azila da budu deportovani nazad u zemlju porekla u kojoj mogu biti izloženi maltretiranju i drugim ozbiljnim kršenjima ljudskih prava.

Pored svega navedenog, postoje brojne neujednačenosti po pitanju pritvaranja tražilaca azila. Dok neke zemlje članice Evropske unije, kao što su Italija i Nemačka, retko primenjuju praksu pritvaranja tražilaca azila, više od 13 000 tražilaca azila u Velikoj Britaniji su tokom 2012.godine bili uhapšeni, većinom zbog utvrđivanja identiteta ili rizika da će da pobegnu. Malta takođe sprovodi hapšenja velike većine tražilaca azila na osnovu ugroženosti javne bezbednost, pritvarajući tražioce azila u vojne barake. U Grčkoj, maloletni tražioci azila bez pratnje koji su ilegalno prešli granicu se hapse i smeštaju pod istim uslovima kao i odrasli, sve dok im se ne oslobodi mesto u nekom od kampova.

Za detaljnije informacije pogledajte celokupan izveštaj: Not there yet: An NGO Perspective on Challenges to a Fair and Effective Common European Asylum System