Šid, 23. februar – Sreća je stvarno relativna stvar. To nigde nije tako lako shvatiti kao među izbeglicama. Za ove ljude je sreća izbeći nesreće koje ih čekaju duž puta kojim idu. Sreća je prvo da prežive nasilje i borbe u domovini, onda da u gumenom, prenatrpanom čamcu prepuštenom nesigurnom, često olujnom mor , stignu do obale, sreća je da se na putu ne razbole, da oni ne budu među onim ljudima koji ne mogu dalje, da im se granice ne zatvore pred nosem, da se ne razdvoje od porodice…

Sve ovo velikom srećom smatra i sirijska porodica Šama, koja je svoju sreću iskušavala u Adaševcima pre nekoliko dana. Tu smo ih upoznali. Oca Abusalama, majku Zejnab i njihovo četvoro dece. Petogodišnjeg Rijada, četvorogodišnju Marijam, dvogodišnjeg Zijada i jednomesečnu Zahru. Zatekli smo se tu kada su Lekari bez granica ubeđivali Zejnab da sa bebom mora u bolnicu u Šid, jer je detetu koje se razbolelo neophodna inhalacija.

Opire se Zejnab, opire se njen muž, strepe da će se razdvojiti i da neće uspeti opet da se spoje. Zajedno sa Medom, plemenitim čovekom iz Komesarijata za izbeglice ih ubeđujemo da ćemo se pobrinuti za njih, da se ne plaše, da mirno u Adaševcima čekaju Zejnab i bebu. Nevoljno pristaju uplašeni i duboko zabrinuti.

I stvarno, beba i Zejnab su prenoćile u bolnici, dete je primilo terapiju i otpušteno je iz bolnice.

Idemo po ostatak porodice u Adaševce. Meda im je pripremio potvrde, dok Zejnab i beba čekaju u Prihvatnom centru u Šidu. Kupimo njihove stvari, smeštamo ih u kola na oduševljenje i čuđenje dece što ih vozi Jana, a ne neki muškarac i brzo stižemo u Šid. I tu vidimo šta je sreća.

Olakšanje, osmesi, zagrljaji, razdraganost. A ništa se veliko nije dogodilo. Samo su izbegli nesreću da im se dete teško ne razboli, da im ne isteknu tranzitne dozvole ili da ostatak porodice mora da produži dalje, a da majka i beba ostanu, da se zatvori granica, a oni ostanu zarobljeni u Šidu…

Ne znamo šta ih čeka tamo gde su krenuli, ali ovde je u jednom trenutku ova mlada i topla sirijska porodica doživela sreću.