Krajem januara 2014. godine su popunjeni svi kapaciteti u centrima za smeštaj azilanata. Zbog zime izbegli iz Sirije se duže zadržavaju u Srbiji, ako ih ne registrujemo preti opasnost da budu žrtve kriminala.

Svi kapaciteti za smeštaj tražilaca azila u Srbiji su popunjeni krajem prošle nedelje, pa naša zemlja više nema mesta za prihvat izbeglih iz Sirije, sa Bliskog istoka i iz Afrike, upozorio je Radoš Đurović iz Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila.

” Još u petak su bila popunjena poslednja od predviđenih 500 mesta u centrima i prihvatilištima, a u Obrenovcu i Bogovađi se već prijavilo 30 novih ljudi, u vrlo lošem zdravstvenom stanju, promrzli, zavijeni u marame, iscepane odeće” navodi Đurović, i naglašava da ako nešto sistemski ne preduzmemo, ponovo ćemo imati „azilantsku krizu”. Jer, niske temperature i veoma loši uslovi za putovanje primoravaju migrante da se prijavljuju i duže ostaju u našoj zemlji.

Veliki broj ljudi koji svakodnevno pristižu posledica je ne samo geografskog položaja Srbije, već i loših uslova u Bugarskoj, iz koje dolazi najveći broj ljudi otkako je kontrola na granici Grčke i Turske, uz izgrađeni zid na Marici, dala rezultate.

“Migranti sada češće biraju Bugarsku, međutim, uslovi smeštaja u ovoj zemlji veoma su loši. Bugarska, zatečena tolikim prilivom ljudi, nije uspela da se snađe. Svakodnevno slušamo potresne priče azilanata da tamo nisu imali gde da spavaju, da nije bilo kreveta u centrima, da nisu imali hranu, da ih je tukla bugarska policija, da nisu nailazili na razumevanje službenika kolektivnih centara, da su ih ovi stalno opominjali da svoje sunarodnike na putu ka Evropi odvraćaju od Bugarske” kaže Đurović.

Uprkos tako lošem prihvatu, migranti ipak idu preko ove zemlje od Turske ka Srbiji, pa dalje ka EU, jer im je to najbrži i najjeftiniji put za beg od rata i gladi. Na sve pritiske azilanti ponavljaju da nemaju alternativu. Po Đurovićevim rečima, za njih je Srbija „poslednja slobodna teritorija pre nego što uđu u Dablinski prostor i sistem Eurodaka”. Zato daju sve od sebe da se približe šengenskim granicama što više:

“Možemo da očekujemo snažan porast broja ljudi koji će ući u našu zemlju i u njoj sve duže boraviti. Shodno tome, Srbija mora da pronađe način šta da uradi sa svim tim ljudima. Azilni postupak mora da funkcioniše, ljudi moraju da budu identifikovani, dobiju azilne isprave, smeštaj, i da se sprovede koordinisano upravljanje migracijama. Najopasnije je ako zemlja zažmuri na ovaj problem i ostavi ljude u sivoj zoni, bez isprava i smeštaja. Oni neće sami od sebe nestati, a ljudi bez alternative i nevidljivi za državu postaju žrtve nasilja, prostitucije, radne eksploatacije, kriminala i različitih zloupotreba, tražeći način da prežive” kaže Đurović.

U toku 2013. godine 5 065 ljudi je tražilo azil u našoj zemlji, što je najveći broj od nastanka azilnog sistema. Broj je dupliran u odnosu na 2012.godinu, kada ih je bilo 2 723, i 65 puta je veći nego 2008.godinu, kada je u Srbiji formiran azilni sistem.

600 dece bez pratnje

Od 5 056 prošlogodišnjih azilanata, njih 4 378 su muškog pola, a 687 ženskog. Maloletnika je bilo 768, od čega 687 dečaka i 81 devojčica. Maloletnih azilanata bez pratnje, koji su u Srbiju došli sami, bilo je 598! Najviše migranata bilo je iz Sirije, duplo manje iz Eritreje i Somalije, a slede Avganistan, Alžir, Mali, Obala Slonovače, Tunis i Maroko.