autor |   Rebecca Collard     izvor |      

Warstein, 4. januar – Kada Nadera Aboud napustila svoj dom u Nazaretu ponela je samo malu torbu s nekoliko osnovnih stvari. „Trebalo je da uradim doma?i zadatak, pa sam ponela knjige.“

Bilo je to 1948. godine. Tek proglašena država Izrael bila je u ratu sa svojim susedima. Naderin otac mislio da je bolje da odu na sever na nekoliko dana, i da ?ekaju da se borbe završe. Ona je imala 9 godina.
Porodica je prešla u Siriju i ?ekala…
„Bili smo sigurni da se vra?amo“, pri?a Nadera. „Mama mi je rekla da ?u se uskoro vratiti u moju školu.“
Oni su bili toliko sigurni da bi se uskoro mogli vratiti ku?i , da je roditelji nisu ni upisali u školu u Siriji.
Ali prošle su godine.
Njena porodica našla je uto?ište u Yarmouk izbjegli?kom kampu na periferiji Damaska. Nadera je stavila udžbenika u kutiju.
Kasnije su izgradili betonsku ku?u, ali porodica zadržala klju? od stare u Nazaretu.
„To je bila velika ku?a“, prise?a se Nadera porodi?ne ku?e u Nazaretu, „od kamena, na dve etaže.“
Udala se 1960-ih. U to vreme Yarmouk je izrastao u prometno naselje gde su stanovale na hiljade palestinskih izbeglica.
Onda je u Siriju stigao gra?anski rat. U decembru 2012. godine, raketa je pala u blizini Naderinog doma. Njen suprug je ranjen u glavu gelerom, pa ga je odvela u bolnicu u Damask. Me?utim, kada su pokušali da se vrate u Yarmouk, sa?ekale su ih zatvorene ulice. Njihov dom više nije postojao.
„Nismo imali više ništa“, kaže Nadera. „Ni novac, ni bilo šta drugo.“
Onda su krenuli ka sirijskom gradu Hami El. „Ali, gde god smo išli pratilo nas je bombardovanje“.
Na kraju su stigli do Istanbual, gde joj je suprug umro u bolnici. Porodica je ?ekala u Turskoj, ali tu nije bilo budu?nosti za njih.
U septembru, odlu?ili su da se pridružie desetinama hiljada izbeglica na putu prema zapadnoj Evropi.
„Nismo imali službene papire, prebivalište, bili smo bez budu?nosti“, kaže Naderina ?erka Mona. „Verovali smo ako odemo u bilo koju evropsku zemlju, dobi?emo dokumente, pa ?ak i državljanstvo.“
Naderu Aboud i njenu porodicu upoznao sam na granici Srbije i Ma?arske. Bili su u prepunom autobusu koji ih je vozio iz jednog izbegli?kog centra. ?ekali su ulazak u Evropu, poput skoro milion izbeglica i migranata koji su se našli na putu prema Evropi ove godine.
Nadera je stigla preko Egejsko more iz Turske u Gr?ku i putovala je pešice, invalidskim kolicima i taksijem preko Balkana.
Držala je putne isprave izdate od sirijske vlade i rekla mi je da bi joj najve?a sre?a bila da jednog dana dobije pasoš ili državljanstvo.
„Mi nemamo ku?u, ni naciju. Gde da idemo? Gde god da krenemo, rat nas prati „, jadala se i nadala: „?uli smo dobre stvari o Njema?koj.“
Nedelju dana kasnije sam dobio telefonsku poruku. Nadera mi javlja da je stigla do Nema?ke. Kaže da je opet u izbegli?kom logoru, i zove me da je posetim.
Kada sam je nazvao kroz izvesno vreme, rekla mi je da je njena porodica sada ima sobu u blizini Warstein, Nema?ka i da se nadaju da ?e se uskoro preseliti u stan gde ?e biti više prostora.
Kaže da je zadovoljana, ali da i dalje ?esto razmišlja o Nazareth i njihovoj , kamenoj ku?u. Nema?ka joj zna?i više nego sigurnost. Ona je bila izbeglica gotovo 70 godina, i njena deca su ro?ena kao izbeglice. Nema?ka je sada njihova šansa da to više ne budu. Da posle toliko vremena postanu punopravni gra?ani jedne države, kažeNadera