priredio: APC         foto: APC

Beograd, 3. novembar – Svaki put kada me pozove Lijekat, na neki čudan način strepim da ću čuti nešto loše. Verovatno zbog toga što je ovaj šesnaestogodišnji dečak iz sela u Avganistanu, pokušao da se ubije, što gotovo da ne pamti dobre dana, što mu je budućnost tako surovo neizvesna.

U Srbiji je već osam meseci i pripada, sigurno najtragičnijoj grupi migranata koja prolazi kroz našu zemlju, a to su deca bez pratnje roditelja.

Naša organizacija se svaki dan susreće sa tragedijom ove dece.

Lijekat je rodjen u jednom selu na granici Avganistana i Pakistana i život mu ni malo nije bio lak. Ali kada mu je pre šet godina umro otac, onda je, kako sam kaze, bio na dnu.

„Bio sam toliko bedan, da ne mogu da verujem da smo preziveli“, pričao mi je.

Otkako je počeo da dolazi kod nas i odlučio da podnese zahtev za azil, malo po malo, pohvatala sam najvažnije detalje  priče o tome kako izgledala njegova borba da preživi, kako mu je majka ugovorila brak sa najbližom rodjakom, kako je on voleo jednu devojčicu u selu, kako je pokušao da se obesi…

Pričao mi je da je posle toga majka donela odluku da on sa mlađim bratom krene, poput mnogih njihovih sunarodnika, ka Evropi, da pokušaju da se snadju. A onda ako mogu pomognu i njoj i još dvema njihovim sestrama.

Ništa nije išlo kako se nadao, ali brat je uspeo legalno da udje u Madjarsku. On nije. Ostao je u Srbiji, ali je, kako kaže, prvi put ovde doživeo neke lepe trenutke.

Oslonio se na nas, stekao prijatelje, otvorila su mu se neka nova saznanja, potvrdio je da je dobro što nije oženio rodjaku, jer je od načuo da bi to moglo da ima posledice po potomstvo, a što je najvažnije krenuo je i u školu.

Pozvao me je juče telefonom i nekako svečanim, ali glasom koji ne odaje osećanja, rekao da sam ja i njegov nastavnik iz škole Branko Pesić u Zemunu koju pohadja, pozvani da sutra u podne dodjemo na Kalemegdan.

Kaže: „nemoj da jedeš, ja sam sremio ručak.“

Pitam: „pa, zašto, šta slavimo? “

„Ništa. Rastajemo se. Oproštajni ručak za vas dvoje. “

Ne pitam više, iz straha šta ću čuti – da se vraća u Avganistan, da ide s krijumčarima….

Dolazim na Kalamegdan, već je stigao i njegov nastavnik. Gleda ga pokroviteljski i brižno.

Lijekat ćutke rasprema na još suvoj travi stoljnjak, ređa činije sa pirinčem i karijem , piletinu sa povrćem i tradicionalni hleb.

„Vi ste moji prijatelji. Puno ste mi pomogli. Idem za par dana. Iz Avganistana me zovu i govore da moram dalje, da su me poslali u Evropu, a ne da stanem na pola puta. Da samo i odatle mogu da im pomognem… Hteo sam da se oprostimo“, govori  zastajkujući i tražeći reči.

Nudi ponosno sve što je doneo. Ustao je rano i u kampu na sakrivenom rešou spremao za nas avganistanska jela. Želeo je da sa nama podeli nešto svoje, da predstavi ko je i kojoj kulturi pripada i da se zahvali.

Ne otkriva ni kako, ni gde ide. Mi ne pitamo. Dajemo savete-„čuvaj se, pazi…. „

Njegov nastavnik ga umiruje – „možda ćeš i tamo moći da ideš u školu“, ja ponavljam: „ misli na sebe. Potraži tamo ako ti bude teško opet pomoć nekog psihologa, prijavi se da si maloletan, traži staratelja… “

Klima glavom i  gleda nekako odsutno.

Ne pominjem mu ono što me brine – mogućnost hapšenja, deportaciju, cepanja dokumenata, prevaru krijumčara…O tome sam mu  ranije pričala.

Sada to više nema smisla. Lijekat je odlučio da ode. Odgovornost dece koju su roditelji poslali da sami traže spas za sebe i za njih je, ogromna.

Tako će Lijekat poslušati svoju majku, bez obzira što ona ne zna ništa ni o putu kojim on ide ni šta ga na kraju tog puta čeka.

Ali možda bude imao sreće. Možda ga spasi to što je dete. Što ima 16 godina, jer dete odavno nije.

Prestao je da davno da to bude. Još onog dana kada ga je u igri sa decom u prašnjavoj uličici njegovog sela u Avganistanu na granici sa Pakistanom prekinuo glas ujaka –„ Lijekat, hajde kući, umro ti je otac“.