Izvor: Politika

Sudbina je htela da se Said (14), Hasan (22) i Husein (26) bežeći svako od svojih nevolja iz dalekih domovina sretnu baš u Beogradu, i to u centru za azil u Krnjači. Oni su samo trojica od više desetina hiljada migranata koji pešice ili krijumčarskim kanalima prelaze našu zemlju bežeći od ratnih stihija i bede u Siriji, Somaliji, Avganistanu, Iraku… I koji su poslednjih nedelja sve vidljiviji na ulicama Beograda.

U redakciju „Politike” juče popodne ušli su nasmejani, uprkos svim nevoljama sa kojima se suočavaju u poslednje vreme kao i neizvesnoj budućnosti. Sigurnost su im pružali i njihovi pratioci, članovi Centra za zaštitu i pomoć tražiocima koji su sa njima od trenutka kad su zatražili azil u Srbiji.

Četrnaestogodišnji Iranac Said ima samo jednu želju – da ponovo zagrli roditelje i jednogodišnju sestru. Deli ih više od 600 kilometara – on je u prihvatnom centru nadomak Beograda, a njegova porodica u Beču. Zakonske procedure su spore i dugotrajne, ali Said uveliko pravi planove kako da ih zaobiđe i što pre stigne do porodice.

– Išli smo iz Irana, preko Turske, Grčke, Makedonije… Prvo smo putovali avionom, a zatim vozom, kombijem… Na kraju smo išli peške, moja sestra to nije mogla da podnese pa smo je nosili. Znam da smo došli u Suboticu i preko polja nastavili ka granici gde je tata dogovorio da nas prevezu kolima, za šta je trebalo da da poslednji novac koji je još imao – 800 evra. Vozilo nas je čekalo i moji roditelji su ušli u njega kad su nas iz šume napali pljačkaši. Automobil je krenuo, a ja sam se uplašio i počeo da bežim na drugu stranu – priča Said na tečnom engleskom.

Dečak nije mogao da umakne odraslima – uhvatili su ga i oteli mu torbu, mobilni telefon…

– Nisam znao šta da radim kad su otišli. Videli su me neki ljudi, dali mi vode i zvali policiju – kaže dečak.

Smešten je u prihvatilište u Subotici, a zatim preko centra za socijalni rad prebačen u azilni centar u Krnjači gde čeka regulisanje dokumenata o azilu. Ali, očigledno ih neće dočekati, jer želja da nastavi dalje i da bude s porodicom jača je od svega.

I dok Said priča o putovanju sa pravim dečačkim uzbuđenjem i spreman je da nastavi put, Hasan iz Iraka želi da ostane malo duže u Srbiji. Pitamo ga zašto je napustio domovinu? Tužan osmeh mu prelazi preko lica i ovog puta umesto na engleskom govori na arapskom, uz pomoć prevodioca.

– Radio sam kao kamerman na televiziji i napravio sam film protiv Islamske države. Zato sam morao da pobegnem – jednostavno kaže.

A onda nastavlja priču: oca i prijatelje, kaže, ubila mu je Islamska država.

– Ne dozvoljavaju nam da mislimo i žele sve da potčine. Ako ne mislite isto kao oni, odmah ste neprijatelj. Napravio sam film, posle čega mi više nije bilo opstanka u Iraku – priča smireno Hasan.

Pobegao je na sever Iraka ilegalnim kanalima. Usmeravali su ga Kurdi koji su mu pomogli da stigne u Tursku. Iz Izmira prešao je u Grčku čamcem, za šta je morao da plati 900 evra.

– Najčešće sam išao peške, ne znam ni koliko dugo, mesecima… Koristio sam dži-pi-es na mobilnom i tako određivao pravac, savetovao se sa drugim migrantima. Klonio sam se naseljenih mesta, a kad sam stigao u Srbiju krenuo sam ka Beogradu – hodajući 20 dana – priča Hasan.

Sad je u našoj zemlji, a nada se da će stići u Norvešku ili Nemačku, gde mu živi rodbina.

Od pretnji smrću bežao je i Husein iz rodne Somalije. Imao je samo 17 godina, taman je završio srednju školu i upisao višu, kada su teroristi u njegovom gradu krenuli da vrbuju dečake da im se pridruže i budu njihov alat za ostvarivanje viših ciljeva. Njegov najbolji drug pohrlio je da im se pridruži, a Husein je probao da ga odgovori.

– Svašta sam mu govorio za njih, a onda je njih nekoliko došlo kod mene i pitalo me koga ja nazivam „banditima“. Pretili su mi i tražili da im se i pridružim. Bio sam na višoj školi tek četiri meseca i nisam znao šta da radim. Zbog pretnji pobegao sam u vojsku Somalije. Odmah su me regrutovali i poslali na obuku za kadete. Prvo sam devet meseci bio na obuci, a onda godinu dana učio za oficira – priča Husein.

Sve to vreme teroristi maltretirali njegovu porodicu Tvrdili su da je Husein nevernik i da je svima njima život ugrožen ukoliko se on ne vrati.

– Obraćao sam se državi da zaštiti moju porodicu – rekli su mi da su nemoćni. Da se vratim, nisam mogao jer bi me ubili. I odlučio sam, kad su me iz vojske pustili na odsustvo, pobegao sam u Keniju – kaže ovaj simpatični mladić.

Iz Kenije je putovao uglavnom peške. Stigao je nekako do Turske, a zatim gumenim čamcem do Grčke.

– Vožnja preko mora bila je noćna mora, više od četiri sata u prepunom čamcu koji je jedva odolevao talasima. Videla nas je grčka policija u brodiću, pa smo pobegli na obližnje ostrvo. Tamo smo putovali kroz šume i iscrpljeni, umorni, žedni i gladni stigli u neko mesto. Dali su nam vodu i hranu i smestili u prihvatilište: veliku salu gde je bilo više od sto ljudi. Uslovi su bili katastrofalni, tu smo bili devet dana – priča Husein.

A onda je nastavio dalje, ka Makedoniji i Srbiji. Kada se beži iz domovine moraš da imaš određeni novac ili pomoć porodice i prijatelja: on je uspeo nešto da uštedi, a kasnije su mu pomagali drugi.

– Niko od nas ne nosi novac sa sobom, opljačkali bi nas usput. Kad stignemo u neko mesto, javimo i pošalju nam brzom poštom – navodi naš sagovornik.

U Srbiju je ušao peške, a zatim se uputio ka Beogradu. Usput su ga sretali ljudi, davali mu da jede. Za naš narod ima samo reči hvale, pomagao mu je ko je koliko mogao.

– U kontaktu sam sa porodicom preko vajbera. U međuvremenu teroristi su mi ubili brata, a savet mojih je: ne vraćaj se. I nemam gde da se vratim – tiho kaže Husein.

Proći ću kroz mađarski zid

Husein iz Somalije veruje da će već za nekoliko dana krenuti dalje, ka Mađarskoj. Pitamo ga da li zna za zid koji naši susedi ubrzano grade. Čuo je za tu, još jednu prepreku na njegovom putu. Baš kao i drugi migranti.

– Ne mogu oni da zatvore baš sve, prolaz se uvek nađe – dodaje s osmehom.

Destinacija mu je Norveška. Iz Somalije je pobegao pre više od godinu dana, a kada će stići u zemlju gde ga, veruje, čeka bolje sutra – ne zna.