U SUDARU RAZLIČITOSTI MOGUĆE JE PRIJATELJSTVO

„Politika“, 2012/6/8

Film „Nedodirljivi“, režija Olivije Nakaš i Eric Toledano, uloge: François Kluz i Omar Si, trajanje 92 minuta, proizvodnja Francuska, 2011.

Iz francuskog filma „Nedodirljivi“
Mnogo je razloga što je film „Nedodirljivi“, Oliviera Nakaša i Erika Toledano, postao drugi francuski najgledaniji film svih vremena, što je zimus bio najveći hit u nemačkim i italijanskim kinima i što je još uvek broj jedan po gledanosti u Hrvatskoj i Sloveniji. Neki od njih su u sljedećem:

Pre svega reč je o prilično inteligentnoj komediji, rađenoj prema šarmantno duhovitoj, a istinitoj priči o snažnom prijateljstvu između dva čovjeka koji naizgled nemaju ama baš ništa zajedničko. Jedan je, naime, aristokrata-milioner koji je nakon teške nesreće sa padobranom ostao kvadriplegičar, zauvek okovan u invalidska kolica, a drugi je senegalski imigrant iz pariskog predgrađa nedavno pušten iz zatvora, a sada unajmljen da fizički pomaže, nosi, premešta i okreće svog unesrećenog poslodavca.

Dakle, ovde imamo prijateljstvo koje se rađa u sudaru dva različita sveta, dva suprotna svetonazora i klasne i rasne pripadnosti, što nije posebno originalna i inovativna filmska priča, ali kako je Nakaš i Toledano storija istinita, ono što se vidi u njihovim „nedodirljivima“ dobija neku posebnu težinu, budi plemenita osjećanja i pozitivne misli i čini da se gledatelj dobro oseća.
Drugi razlog popularnosti ovog filma treba tražiti u njegovoj društvenoj aktuelnosti i još svežim sećanjima na buku i bes u pariskim predgrađima, na tekući sveeuropski šovinizam prema imigrantima, na aktuelno zalaganje pojedinih evropskih lidera za manju propusnost navodno inače otvorenih granica EU, ali i za što manji uticaj multikulturalnosti i što veći uticaj globalizirane uniformnosti …
Sve to i još ponešto, odjekuje u pozadini glavnog toka ove filmske priče koja je sve osim politički korektna, što joj kao osobinu pripisuju oni koji u njoj ne vide ništa drugo do portret kulturološki osvešćenog belog Francuza u prosvjetiteljsko-pigmalionskoj misiji spram neobrazovanog crnog, afričkog imigranta. Zaista, nije stvar u tome, već u činjenici da su bogati beli invalid (Filip) sa aristokratskom vilom u najluksuznijem kvartu Pariza i njegov crni bolničar (Dris) iz tipičnog pariskog slama, po mnogo čemu istovetni. Uprkos očiglednoj bezrerspektivnosti i jednog i drugog, ova dva čoveka imaju istovetni odnos ljubavi prema životu i njegovim svakodnevnim izazovima, energije i adrenalina, istovetni smisao za gorko-slatki humor i politički nekorektne pošalice i urođeni osećaj za humanost. Oni jedan drugog savršeno nadopunjuju, jedan drugom otvaraju vidike i vraćaju snagu u trenucima kada ona posrće. Zato su se prepoznali, međusobno povezali i neraskidivo sprijateljili.
Iako film Nakaša i Toledano nije bez stereotipizacija, ponekad i klišea preuzetih iz popularnih američkih filmova, on je jedan od bolje, taktilnije i ironičnija sročenih filmova na rasnu temu. Redateljski stil je vidno rafiniran, Nakaš i Toledano se poigravaju melodramska obrascima ne upadajući u jeftin sentimentalizam i patetiku. Naraciju vode više hronološki, bez velikih dramskih obrta i sa povremenim cikličkim vraćanja na početnu scenu. Gradeći atmosferu filma dodatno pojačanog muzičkom podlogom italijanskog kompozitora i pijaniste Ludovika Einaudija i fotografijom Matjua Vadepijeda, oni širem gledalištu nude takozvani terapeutsko-eskapistički film u kojem se baš uživa.
I konačno, jedan od najjačih argumenata za opravdanje globalnog uspeha francuskog filma „Nedodirljivi“, smješta se u izvanrednom glumačkom tandemu Fransoa Kluz (Filip) – Omar Si (Dris). Glumačka hemija koja postoji među njima čini odnos među likovima koje tumače krajnje uverljivim, a utelovljenje dve društveno-klasno-rasno oprečne osobe veoma upečatljivim …
Gde god se film „Nedodirljivi“ uselio u bioskope postajao bi pravi hit. Svugde, osim u Srbiji u kojoj se prikazuje već neko vreme, a rezultati gledanosti su takvi da se podvode pod – onako. Zašto? E, to je sada za neku drugu i dugu priču koju ću vam jednog dana možda i ispričati.
Dubravka Lakić