IZVOR: NATIONAL GEOGRAPHIC Srbija mart 2015. godine 

Prilagođavanje ljubaznim osehom.

Redakcija National Geographic Srbija i autori zahvaljuju se Centru za zaštitu i pomoć tražiocima azila na nesebičnoj pomoći  pri realizaciji ove priče.

Muhamed (pseudonim), dvadesetsedmogodišnji vodoinstalater iz Sirije, stoji u hodniku Centra za smeštaj tražilaca azila u Banji Koviljači i puši, protivno pravilima kućnog reda. To je jedini propis koji krši tokom 25-dnevnog boravka u Srbiji, usputnoj stanici na dugom potovanju od Derizora, na istoku domovine, do Austrije.

Iako krvavi građanski rat u Siriji traje godinama, dok je Islamska država u međuvremenu doprla maltene do njegovog grada, Muhameda ja na beg primoralo tek granatiranje kuće. Čiji je to projektil bio, ne zna i nije mu važno. Bitno mu je da se dokupa mira, za koji je već dao celu ušteđevinu od 6.000 dolara, namenjenu ženidbi. Ništa drugo nije poneo. Sad je ostao bez novca, pa čeka pomoć rodbine sa regulisanim austrijskim dokumentima. Deluje bezbrižno, ali se noću budi u znoju, teške misli uspeva da raster samo duvanskim dimom. Tek ujutru stiže pomoć psihologa koji će ga podsetiti da je snažan, čim je dovde dospeo.

Njegovo petomesečno iskustvo izbeglištva bilo je manje mučno od onog koje su preživeli drugi Sirijci sličnog godišta iz Centra u Krnjači, na rubu Beograda. Muhamed je stigao u Banju sa desetak svojih sunarodnika pod ceradom kamiona krijumčara bezbednim stazama koje su i njemu, bar kako kaže, ostale tajne. Druge su usput ucenjivali, pljačkali, sprovodili natrag ili u zatvorene kampove, iskrcavali u srpskoj prestonici tvrdeći da su stigli u dogovoreni Beč. „Rat u Siriji nije ništa prema onom što smo prošli u Mekedoniji“, uglas se žali desetak mladića koji su najjužniju bivšu jugoslovensku republiku prepešačili. Kad dođu do cilja, priključiće im se porodice zaostale na putu, ili raseljene po Siriji. Barem tako veruju.

U Srbiji su, tvrde, odahnuli, iako privremeno, budući da zbog manjka posla ne mogu ovde da ostanu. Mađarsku će proći kradom jer ne pruža uslove kao na zapadu – mogućnost obrazovanja i poslovnog napretka, dok bi ih „otisak prstiju“ u tamošnjim centrima zaustavio na periferiji EU pa Dablinskoj regulativi. To znaju iz druge ruke, razmenjivanjem obaveštenja u pauzama partija šaha, između dva filma preko interneta. „Zovu nas sirijski kružok“, smeje se Ibrahim, jako namirisan kolonjskom vodom, sportski, elegantno doteran. Njih je u Krnjači trenutno dvadesetak, od ukupno 7.526 tražilaca azila sirijskog porekla koji su od početka krize do februara ove godine boravili u Srbiji.

Osmeh je zaštitni znak tog velikog „kružoka“, kao i uglađeno ponašanje i oblačenje shodno prilici, kao i da time učvršćuju dostojanstvo. Ako je u pitanju izlazak u grad ili pred sudiju, zbog kakve manje ili tuđe greške, spremanje traje satima, sa simpatijama svedoče zaposleni u Centru za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC/CZA) koji su im stalno na usluzi. Međutim, i bez njihove podrške Sirijci se snalaze da preduprede nevolje sa zakonom, pa recimo, mahom imaju karte za gradski prevoz. Sa lokalnim stanovništvom se slabo mešaju, što je na obostranu šteto jer samo 26% ispitanih stanovnika Srbije, po istraživanju CESID-a za potrebe UNHCR-a, ima negativan stav prema tražiocima azila. Većina je, ipak, neutralna, baš zbog manjka dodira i bavljenja sopstvenim problemima. Od ostalih pridošlica iz arapskih zemalja Sirijce razlikuje manja religioznost. Zato ćaskaju u sobi za društvene aktivnosti, dok drugi u ćošku klanjaju, moleći se Alahu. Neko od njih će to ipak učiniti kasnije, ali neće ispisati delove Kurana ne zidu spavaonice, kao azilanti iz Saudijske Arabije. Možda će iscrtati putanju bekstva, kao dnevnički zapis, ili potokaz povratka. Naime, mnogi bi da de vrate kući kad se stanje smiri. Ovde ipak ne pričaju o politici, već o onom što ih zbližava, kao što su snovi.

Muhamed svoje želje nema s kim da podeli jer je jedini Sirijac u Banji Koviljači. Po glavi mu se vrzama ženidba, u tome su ga i omeli ratni sukobi. Spreman je da se oženi nemuslimankom, Evropljankom, pa i Amerikankom, ali isključivo iz ljubavi koja bi olakšala premošćavanje kulturnih razlika. Za sad nije spreman na brak zbog papira, što tražioci azila često čine, sve češće priznavajući i tuđu decu a za određenu svotu, po rečima pravnika iz Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC/CZA). Idilična slika mu ne da da klone, premda je svestan da stvarnost može da je izmeni, ili na duže odloži.

Pet azilantskih kampova u Srbiji, u Krnjači, Bogovađi, Banji Koviljači, Sjenici i Tutinu od 2008. godine pod nadležnšću Komesarijata za izbeglice i migracije, obezbeđuju korisnicima smeštaj, hranu, obuću, odeću, sredstva za ličnu higijenu. Svi zadovoljavaju osnovne standarde smeštaja, što u praksi znači da su bolji od grčkih, makedonskih,. Mađarskih… jer žitelji imaju slobodu kretanja. Oni u Austriji, Nemačkoj, Švedskoj još u domenu snova, neispitani ličnim utiskom.

Ekipa NG-a je tek jedna iz gomila novinara koji su prethodnih meseci opsedali kampove iz želje da javnosti prenesu deo tuđe patnje. Sirijci se i tome prilagođavaju, ljubazni i tihi, lepo obučeni, ali listom u plastičnim papučama. Kao da štede cipele za nadolazeće kilometre.

Izbeglištvo u brojevima

Za razliku od stanja u Turskoj, mladi muškarci čine veliku velićinu tražilaca azila sirijskog porekla u Srbiji, čak 93,6 odsto. U skladu sa porastom nasilja u toj zemlji raste i broj Sirijaca po prihvatnim centrima, pa broj zahteva za azil premašuje polovinu od ukupnih 16.500, i iznosi 9.682. Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila APC/CZA tvrdi da izbeglički talas u Srbiji kasni od nekoliko meseci do godinu dana zbog usputnih problema sa novcem, vlastima, kriminalcima. Svima se savetuje da krije identitet, zbog moguće odmazde nad porodicima.

Prema Istraživanju o mentalnom zdravlju tražilaca azila, koje će UNHCR uskoro predstaviti javnosti, blizu 75% korisnika je zadovoljno uslovima u ovdašnjim centrima, a čak 84% ovde de oseća bezbedno. Međutim, njih 37% reklo je da imaju utisak da im policija uskraćuje relevantne informacije, upozoravaju u UNHCR-u.