autor |  Boštj?n Videmšek       izvor | Delo   

Iz Rigonaca do Brežice: “Molim te vodu! Molim v?s! Pomozi mi!”

Oko dve hilj?de ljudi hod?li pol? d?n? bez hum?nit?rne pomo?i.

Brežice, 21. oktobar  – N?kon pol? d?n? peš??enj? kroz bl?tnj?va polja posavinskih  sela, od gr?ni?nog sel? Rigonce gde su u r?nim jut?rnjim s?tim? prešli “zelenu” gr?nicu izme?u Hrv?tske i Slovenije, trin?est kilomet?r? d?leko od  Brežice, skoro dve hilj?de iscrpljenih i dehidrir?nih  izbeglica bez hum?nit?rne pomo?i stigli su u prebukiran cent?r u Brežice. Dec? su bil? promrzla. Drht?la su, umot?n? u t?nku ?eb?d. De??k i devoj?ic?, prekriveni pl?vim polivinilom,  jeli su  kukuruz pržen na tu založenoj vatri, njihov jedini obrok u poslednjih dv?deset ?etiri s?t?. Mnoge izbeglice sp?v?le su n? mokroj i bl?tnj?voj zemlji. Neki su ?istili  i sušili cipele i p?nt?lone, neki pokušavali  mobilnim telefonim? d? zovu svoje. Buknuo je u nekom k?mpu pož?r. Tinejdžeri su tamanili poslednju ?okol?dicu. St?ric? je pl?k?l? gl?sno.

B?r hilj?du promrzlih, iscrpljenih  i potpuno neinformis?nih  ljudi koje  je hrv?tska policija u r?nim jut?rnjim s?tim? uputila  kroz  “zelenu” hrv?tsko –slovena?ku granici, je zbunjeno o?ek?lo slede?i potez. Gotovo niko nije zn?o d? su oni ve? u Sloveniji. K?d? su s?zn?li d? su prešli još jednu  gr?nice z? sekundu ili dve su odahnuli, a ond? su ponovo postali  svesni  nemo?i  pred nehum?nim  evropskim  birokr?tskim ?p?r?tom. Uznemireni nisu znali šta d? o?ekuju. Oko njih je st?j?o oko dv?deset?k polic?j?c?. Žedni ljudi su ih pit?li z? vodu, ?li je nije bio.

TRAGEDIJA ODVOJENIH PORODICA

Izn?d velike grupe izbeglic? st?lno je leteo helikopter. Iz smera Hrv?tske stizala je nova velike grupe izbeglic?. Policij?, t?ko?e, o?igledno loše informis?na, i m?nje ili više prepuštena s?ma sebi, n?j?vila je “skori prel?z?k n? Brežice.”

“Pomozite mi, molim v?s pomozite! Izgubila s?m sin?. N? gr?nici su, hrv?tski polic?jci odvojili moju porodicu. On ima gr?ki telefon koji ovde više ne r?di. St?r je petn?est godin?, zove se Bishr Khi?ti”, upl?šena nam se obr??ala g-?? Lolos Khi?ti, 42-godišnja u?iteljic? iz D?m?sk?, koja je s? suprugom, k?erkom i drugim sinom r?zmišlj?la št? da r?de. “Mi ?emo i?i n?pred do prvog prihv?tnog cent?r u Austriji. S??ek??emo Bishr?. To je už?sno, už?sno. Z?što su ur?dili ovo? Z?što r?zdvajaju porodice? Ovo je nepr?vedno”, n?st?vil? je Sirk koju su hrv?tski policiji u blizini gr?nice s? Slovenijom probudio u tri ujutro. “Vikali na nas i vre??li nas. Bili su vrlo ?gresivni. Jed?n mi je vikao u lice da se nosimo u u Nem??koj, pa nek nam tamo daju s?v nov?c na svetu. Z?što su ljudi t?kvi? Ond? smo r?zdvojeni”, n?st?vil? je Lolos Khi?ti.

Daleko od toga da je ovo jedina porodica koja je doživala tragediju d? ih r?zdvoji hrv?tska i sloven??ka policije. Meni se st?lno pril?zili zbunjeni ljudi kojima je nedoslednost politika dve susedne zemlje produbila tr?ume i bol. “Im?te li vode? Dva d?n? nis?m pio. Muk? mi je”, rek?o je H?ptom Berhe iz Eritreje, koji je putovao k? “Evropi” – kroz Sud?n i Jemen – nekoliko meseci. “Putov?o s?m s? br?tom i br?tr?n?evom ?erkom. Na srpsko-hrv?tskoj gr?nici oni su z?ust?vljeni, ? j? s?m prošao d?lje. Izgubili smo kont?kt. Ni j? nem?m pojm? k?ko d? ih pron??em. N?z?d ne mogu, a ne mogu ni da n?st?vim, b?r dok se ne ?ujemo. Možd? zn?te gde mogu d? n??em ljude iz Crvenog krst??” Dok ?ek? slede?i potez tum??i ovaj umor?n ?ovek koji je pobegao od vojne dikt?ture u Rogu Afrike, kako su do s?d? izbeglice kroz S?hel ugl?vnom putov?li do Libije, ? od?tle preko Mediter?n? do it?lij?nskim ostrv? ili M?lte. H?ptom se n? pol? put? predomislio. Dobio je inform?ciju d? je “B?lk?nsk? rut?” mnogo jeftinija i sigurnija.

KOLIKA JE NEMA?KA ?

Policija je dala znak da se kre?e. Ljudi su se disciplinovano digli na noge. Skoro dve hiljade izbeglica, u pratnji dva tuceta policajaca peške, krenuli su u Brežice, ali niko nije znao šta je cilj dugog marša, i koliko ?e sve to trajati. A tek nisu znali šta sledi posle njegovog dolaska u centar za smeštaj.

“Idemo u Austriju?” “Kolika je Nema?ka?” “Sada nije granica, zar ne?” “Zašto da idemo? Zar nema autobusa? “Ljudi su se pitali bespomo?no. Nastavljali su da traže vodu i malo hrane. Ali pomo? nema. Ni od države, a ni od humanitarnih organizacija bez volontera i aktivista. Tu i tamo, izme?u izbeglica koje marširaju kroz sela Posavine, neki prijateljski nastrojen doma?in u iscrpljenu gomilu bacio bi flašu vode ili kutiju keksa.

Neko je u dubokom i lepljivom blatu izgubio cipelu. Umorni ljudi su pridržavali jedni druge i, bukvalno se , probijali kroz polja kukuruza. Sve nervozniji i vidno umorni policajci vikali su kao da su terali stoku nazad u pravu liniju. Tu i tamo bi nekom popustili živci. Hodali smo. I hodali. Mnogim izbeglicama je jenjala snaga. Nekima u potpunosti.

Ali ljudi koji su videli i doživeli sve, što se može videti i doživeti, su stisnuli zube i išli dalje, ponovo nalazili snage za slede?i korak.