“Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Ona su obdarena razumom i svešću i treba jedni prema drugima da postupaju u duhu bratstva.“
Opšta Deklaracija o pravima čoveka 1948.

Ljudska prava su neotuđiva prava svakog pojedinca koja se stiču samim činom rođenja i koja su garantovana međunarodnim aktima (u prvom redu Opštom deklaracijom o pravima čoveka iz 1948) i Ustavima odnosnih zemalja.

Ustaljena je praksa da se u moderne ustave implementiraju odredbe međunarodnih ugovora kojima se jemči jednakost i dostojanstvo među ljudima, a koja se u našem ustavu nalaze u drugom delu( Ljudska i manjinska prava i slobode).

Međutim, ono što se danas podrazumeva pod ljudskim pravima proizvod je viševekovne borbe prošlih generacija:setimo se samo borbi za ekonomsko, socijalno i političko izjednačenje crnaca i belaca u Americi u dvadesetom veku, borbi za jednakost polova, jednakost bračne i vanbračne dece. Ljudska prava nisu statična kategorija a borba za ljudska prava stara je koliko  i istorija . Tek građanske revolucije prihvataju ideju o jednakim pravima za sve građane.Sa Francuskum revolucijom iz korena se menja shvatanje odnosa država-pojedinac i upravo taj odnos, pojedinac- država, je ključni odnos kroz koji se posmatra ostvarivanje i zaštita ljudskih prava. Položaj pojedinca u društvu i državi danas je utemeljen na shvatanju  da pojedinac nije samo podanik države koji ima određene dužnosti, već i individua koji ima i određena (zagarantovana) prava koja se moraju poštovati.

Koncept ljudskih prava postepeno je usvajan od različitih ideologija, organizacija i država, da bi s vremenom dobio univerzalno značenje kodifikovano u Opštoj deklaraciji UN o pravima čoveka iz 1948. godine.No I dalje o ljudskim pravima ne postoji opšti konsenzus, a o opsegu i praktičnoj primeni tih prava postoji niz sporova između pojedinaca, organizacija i država, od čega su najpoznatije debate o abortusu i smrtnoj kazni. Sa druge strane u vremenu tehnološkog napretka gde postoji mogućnost pristupa velikom broju informacija i gde se javljaju značajni medicinski uspesi na polju genetike sve verovatnija postaje i potreba za definisanjem novih prava.

Iako je Opšta deklaracija, u početku, bila zamišljena kao skup načela kojima se treba voditi u zaštiti ljudskih prava, pojedini njeni delovi poprimili su pravnu dimenziju. Razumjevanje i prihvatanje principa jednakosti i dostojanstva među ljudima, kao i angažovanje na poštovanju i zaštiti prava svih ljudi postavlja se kao imperativ u modernom dobu.Od  usvajanja opštih načela deklaratornog karaktera, a preko regionalnih centara koji su se vremenom razvijali sve više, širena je ideja o ljudskim pravima kao urođenim i neotuđivim pravima svakog pojedinca.

Sa  Paktovima o pravima čoveka(Međunarodni pakt o o građanskim i političkim pravima i Međunarodni pakt o ekonomskim,socijalnim i kulturnim pravima) ljudska prava su podeljena zavisno od sfere aktivnosti čoveka na građanska,politička,ekonomska,socijalna i kulturna .Van kvalifikacije ostalo je pravo na samoopredeljenje koje paktovi smatraju preduslovom za primenu svih ostalih ljudskih prava.

Danas možemo govoriti o tri korpe ljudskih prava  pod prvu  korpu spadaju građanska(npr.pravo na život,pravo na privatnu sferu i prava vezana za krivični postupak) i politička prava(prava participacije,prava čoveka da učestvuje u upravljanju državom i zajednicom),pod drugu ekonomska(npr.pravo na rad,pravo na jednaku naknadu za rad i na naknadu  u slučaju nezaposlenosti..) ,socijalna(npr.pravo na minimalni životni standard,pravo na obrazovanje sindikata,pravoi na štrajk) i kulturna, pod treću ekološka prava(npr.pravo na razvoj,pravo na zdravu životnu sredinu,pravo na hranu…). Međutim svedoci smo potrebe da se još uvek i još više radi na promociji i poštovanju ljudskih prava jer je i dalje česta pojava da se i pored poštovanje političkih i građanskih prava, ne poštuju i socijalna, ekonomska , kulturna i prava zaštite životne sredine.

MEĐUNARODNA TELA

Kao jedina međunarodna, multilateralna, “vladina”organizacija koja je prihvatila u celosti legislativnu nadležnost za ljudskih prava  su Ujedinjene nacije u okviru kojih se u ovoj oblasti ističu Savet bezbednosti i Komisija za ljudska prava.

Na međunarodnom nivou sudsku nadležnost za zaštitu ljudskih prava poseduje Međunarodni sud pravde (organ UN-a) i Međunarodni krivični sud(za ratne zločine I zločine protiv čovečnosti) osnovan Rimskim statutom.

-EVROPSKA REGIONALNA TELA-

Sto se tiče evropskih regionalnih organizacija kao najznačajnija ističe se Savet Evrope ,OEBS i Evropski sud za ljudska prava ustanovljen na osnovu Konvencije o osnovnim pravima i slobodama čoveka iz 1950.godine koju su potpisale sve države članice Saveta Evrope i koje samim tim potpadaju pod jurisdikciju gore spomenutog suda.

NAJZNAČAJNIJI MEĐUNARODNI AKTI USVOJENI OD ŠIROKOG KRUGA ZEMALJA:

1. Opšta deklaracija o pravima čoveka (1948)
2. Me]unarodni pakt o ekonomskim,socijalnim i kulturnim pravima(1966)
3. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima(1966)
4. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida(1948)
5. Konvencija  protiv mučenja i drugog okrutnog,nečovečnog i ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja(1984)
6. Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije(1965)
7. Konvencija o ukidanju svih oblika diskriminacije žena(1979)
8. Konvencija o pravima deteta(1989)

EVROPSKI INSTRUMENTI LJUDSKIH PRAVA

1.KONVENCIJA ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA(1950) I 13 DODATNIH PROTOKOLA. (pravo na život, zabrana ropstva i prinudnog rada, zabrana mucenja, pravo na slobodu i sigurnost, pravo na pravicno sudjenje, kaznjavanje samo na osnovu zakona, pravo na postovanje privatnog i porodicnog zivota, sloboda misli savesti i veroispovesti, sloboda izrazavanja, okupljnja i udruzivanja, pravo na delotvorni pravni lek, zabrana diskriminacije).
2.EVROPSKA SOCIJALNA POVELJA (1961),DOPUNJENA 1991. I 1996. I DODATNI PROTOKOLI IZ 1988. I 1995.
3.EVROPSKA KONVENCIJA ZA SPREČAVANJE MUČENJA I NEČOVEČNOG ILI PONIŽAVJUĆEG POSTUPANJA ILI KAŽNJAVANJA(1987)
4.HENSILŠKI ZAVRŠNI AKT(1975) I POTONJI PROCES KONFERENCIJE ZA BEZBEDNOST I SARADNJU/ORGANIZACIJE ZA EVROPSKU BEZBEDNOST I SARADNJU,UKLJUČUJUČI I PARISKU POVELJU ZA NOVU EVROPU(1990)
5.EVROPSKA POVELJA O REGIONALNIM JEZICIMA I JEZICIMA MANJINA(1992)
6.OKVIRNA KONVENCIJA O ZAŠTITI NACIONALNIH MANJINA(1994)
7.POVELJA OSNOVNIH PRAVA EVROPSKE UNIJE(2000)

POSTUPANJA I ZAŠTITA OSETLJIVIH GRUPA NA NACIONALNOM I MEĐUNARODNOM NIVOU

Veliki broj nacionalnih i međunarodnih dokumenata o ljudskim pravima predviđa zaštitu i posebno osetljivih grupa, odnosno reč je o takvim grupama ljudi koje se mogu označiti kao posebno osetljiva, ugrožena ili ranjiva grupa, jer ova lica poseduju određene osbine, kfalifikacije (pol,uzrast), ili se nalaze u određenim okolnostima bilo privremenim ili trajnim, a koje su podobne da ih učine ranjivim. Kada se kaže posebno osetljiva grupa prvenstveno se misli na decu i mlada lica, žene, stara lica, invalidna lica, pripadnike manjinskih grupa, radnicima emigrantima, nedržavljanima, kao i na izbegla, raseljena lica i tražioce azila.

Sama činjenica da neko lice pripada jednoj od pomenutih posebno osetljivih/ranjivih grupa, znači drugačije postupanje državnih organa, organizacija i ophođenje istih prema ovim licima od onog koje bi se redovno primenjivalo kada se pomenuta lica ne bi nalazila u odgovaraćoj situaciji,  odnosno kada ne bi posedovale određene osobine koja su predeljući faktor da upravo baš takva lica čine neku ili više od posebno osetljivih grupa. Tačnije, zahtev za posebnim postupanjem prema ovim licima ogleda se prvenstveno u tome da se pripadnici posebno osetljivih grupa ne diskriminišu zbog «statusa» koji imaju, već naprotiv, da se zbog njega prema ovim licima postupa na specifičan način sa onakvim stepenom pažnje, koji će odgovarati samoj činjenici da neko lice pripada određenoj osetljivoj grupi.

Izbeglice, interno raseljena lica i tražioci azila predstavljaju jednu od posebnih osetljivih/ugroženih grupa, sama pripadnost ovoj gruopi ne isključuje mogućnost da neko lice ne pripada i nekoj drugoj posebno osetljivoj grupi samo po drugom osnovu.  Prema izbeglice, interno raseljenim lica i tražiocima azila se mora postupati bez diskriminacije, pošrujući njihovu ličnost i dosojanstvo, u skladu sa principom zabrane proterivanja, i njima morajzu biti zagarantovana sva ljudska prava, kao i dostupnost i mogućnost da ih ostvare. Takođe, u pružanju pomoći ovim licima mora se postupiti sa posebnom pažnjom, a imajući u vidu okolnosti u kojima se takva lica nalaze, pre svega stanje nužde, psihičko i fizičko stanje istih.