Cilj kulturološke radionice sa decom je bio da se odredi stepen njihove dosadašnje integracije u lokalnu zajednicu. Uzimajući u obzir njihov dosadašnji boravak u školi, deca su poredila odrastanje i školovanje u Avganistanu sa odrastanjem i školovanjem u Srbiji, kroz dovršavanje već započetih rečenica („kada sam pošao u školu u Srbiji osećao sam se…“ „Najteže u školi u Srbiji mi je …“ „Učiteljica u Avganistanu me je grdila zbog..“ „Učiteljica u Srbiji kaže da nije dobro..“, „Obrazovanje je važno zbog..“). Na osnovu njihovih odgovara, procenjuje se da su deca prevazišla početne strahove od novog („kada sam krenula u školu osećala sam se usamljeno, a sada imam drugarice“), usvojila nove oblike ponašanja (ne kasne na časove jer „učiteljica kaže da je to loše ponašanje“), i dalje imaju komunikacijske probleme, koje neki brže, a neki sporije prevazilaze. Svesni su važnosti obrazovanja („Da je svako kada je poželeo da se svađa u Avganistanu, uzeo da pročita knjigu, mi bismo i dalje bili tamo“).

Deca su kroz završnu aktivnost pravila idealnu školu, koja bi odgovarala svakom detetu na svetu, interesantno je da akcenat nije bio na materijalnim stvarima (postojanje bazena u školi, instrumenata, terena ), već su naveli da idealnu školu čine: učitelji koji su pozitivan model ponašanja deci („učitelji koji se ponašaju onako kako bi trebalo i đaci da se ponašaju“), zaposleni u školi vole svoj posao („svako ko radi u školi treba da voli svoj posao, i čistačica i učiteljica i direktor, pošto deca umeju da budu baš nemirna“), učitelji koji su zainteresovani da učestvuju u aktivnostima („u idealnoj školi učiteljica igra fudbal, košarku i odbojku sa decom“).