Berkasovo,29.oktobar – Mnogo je trauma i strahova koji prate hiljade ljudi izbeglih iz Sirije, Iraka, Avganistana, Eritreje… na njihovom putu ka Evropi. Jedan od njih je da na nekom od grani?nih prelaza, u begu preko tu?ih njiva, u no?nom pokretu usnuli i u mraku ne izgube svoje najmilije . A cilj je daleko. Granica je mnogo.
Jedana od njih srpsko-hrvatska – Berkasovo kod Šida. Idemo peške uz brdo prema grani?nom prelazu na kome se ve? u grupama od pedesetak ljudi propuštaju izbeglice koje stižu iz Preševa. Pred nama zastala jedna porodica. Otac, majka i pet devoj?ica. Najmladja je još beba, najstarija ima oko deset godina. Unezvereni i prestravljeni gledaju ?as niz put kojim su došli, ?as u pravcu kojim svi odlaze. Najstarija devoj?ica nemo pla?e. Pitamo ih imaju li problem. Otac, nam o?ajno kaže da ne zna gde mu je sin.
-Nema mi deteta. Ima ?etiri godine… Zove se Samir… Zajedno smo izašli iz autobusa. Za ruku ga je poveo moj ro?ek. Sada ih nigde nema…. Ne znam da li su zaostali ili su otišli napred, pri?a ?ovek grcaju?i. Gleda bespomo?no prema granici , pa opet niz put kojim su došli. Mla?e devoj?ice se vešaju majci o ruke, najstarija gleda u oca, pa u nas. De?ije srce nada se da bi naš dolazak mogao nešto da promeni . Stojimo tako sa njima i umirujemo ih: Ne brinite tu je on negde, na?i?emo ga, zaostali su… Ali porodicu Khan, kako rekoše da se zovu, ve? hvata panika. Predlažemo da po?emo na grani?ni prelaz. Tamo saznajemo da je pedesetak ljudi iz grupe sa kojom je iz Preševa do Šida doputovala i Samirova porodica prešla u Hrvatsku. Samirov otac se hvata za glavu. Pri?amo našim policajcima ?ovekovu dramu. Oni zovu hrvatske kolege i prenose nam da su autobusi sa izbeglicama ve? krenuli ka Opatovcu. Molimo: “Zaustavite ih i vratite! Da na?emo dete. Ima samo ?etiri godine.“ I stvarno hrvatski policajci su zaustavili i vratili autobuse na granicu.
Muhamed Khan, Avganistanac koji je sa porodicom živeo u Iranu i uputio se u Švedsku, tr?e?im korakom prelazi granicu, da u autobusima traži dete i svog ro?aka.

Ostajemo sa devoj?icama i njihovom zanemelom majkom, koja ne prestaje da se moli. Razgovaramo sa najstarijom Fatimom. Kaže nam, stavom odrasle osobe – “Nije lako biti Avganistanac u Iranu”. Išla je tamo u školu i volela da u?i engleski. Zna malo i da govori. Nije previše razgovorljiva. Rasejano sluša naša pitanja kojim pokušavama da celoj ovoj situaciji damo bezbrižniji ton. Ali velika je njena briga. O?i i misli su joj uprte na onu stranu odakle sada ?eka i oca.
Pojavio se praznih ruku. Samir nije bio ni u jednom od autobusa. Nije lakše, ali sada ga tražimo me?u izbeglicama na ovoj strani. Otac vadi sliku iz džepa i kre?e duž izbegli?kih redova u kampu Berkasovo…
Vratio se relativno brzo. Sve muke, umor, strah, neizvesnost šta ih ?eka dalje…sve je nestalo u trenu. To olakšanje na licu male Fatime, ta radost koja je ozarila nju i njenu majku kada su ugledale kuždravog de?aka u naru?ju oca teško je opisati. Pronašao ga je sa ro?akom kako ?ekaju u da ih neko prona?e ili da pre?u granicu , pa da se tamo negde valjda svi na?u. Samir verovatno i sam uplašen razdvajanjem od roditelja, sada obasipan poljupcima i uzdasima olakšanja, izvodi tipi?ne de?ije gluposti. Radost vrca oko njih. Prenesi se na nas, suze nam o?i. Mislite ovo je sre?a. A sve je ostalo isto kao što je bilo pre tri sata. Osmo?lana porodica Khan je na putu punom neizvesnosti, prepreka… Niko im se ne raduje putem kojim idu, bi?e im hladno, spava?e na nogama, bi?e umorni, možda ?e ih negde zaustaviti, možda dugo ne?e do?i do Švedske… Ali oni ne misle sada o tome. Zahvaljuju nam na pomo?i. Dugo se rukuju, o?i su im pune suza. Fatima nas grli. Odlaze , a korak im lak i pun nade.
Sunce u Berkasovu. Nas petero iz Centra za pružanje pomo?i tražiocima azila, jutros umorni od ju?erašnjeg i svih ovih dana, ne skidamo osmehe sa lica. Gledamo se bez re?i hvatamo u naramak garderobu za decu, topli veš, vodu… i kre?emo ka novoj grupi izbeglica tek prispelih iz Preševa.