autor: APC | foto: APC 

Preševo,26. aprila – Rijad je tinejdžer. Ima tek sedamnaset godina. Sirijac je. Ostao je me?u dvadesetak, od 700  izbeglica, koliko ih se posle zatvaranja balkanske rute našlo u prihvatnom centru u Preševu. Ve?ina su u me?uvremenu otišli. Rijad je ostao. Za njega su trenutno svi putevi zatvoreni. Ne može ni preko jedne granice koja vodi do Nema?ke u kojoj mu je brat i u koju je sa ocem krenuo iz malog grada na granici Sirije i Iraka pre oko tri meseca. Nema novca ni da bi se uputio u nesigurnu stazu sa krijum?are koji obe?avaju put kojim se stiže do cilja.

A Rijad je sam. Nesre?an je i frustriran. Njegova pri?a je zaista dramati?na. Sre?a mu je okrenula le?a desetak dana pred zatvaranje balkanske rute. Sa jedinstvenom tranzitnom potvrdom koju su dobili u Makedoniji, on i otac su stigli do Šida, gde su ?ekali voz kojim ?e preko Hrvatske, Slovenije i Austrije sti?i do Nema?ke. Put im je  bio otvoren – Sirijci su iz grada na granici sa Irakom, imali su uredna dokumenta. Ali, iznenada je Rijadovom ocu pozlilo. Umro je tu u Prihvatnom centru u Šidu. De?ak je ostao sam. Trebalo je sedamnaest dana da se završe sve procedure i da Rijadov otac bude sahranjen u Šidu, a tada je za Rijada ve? granica bila zatvorena. Nije se moglo dalje. Vra?en je u Preševo. Odluke donete na samitu EU i Turske ne bave se pojedina?nim slu?ajevima i sudbinama. Nema u njima mesta za Rijadovu dramu, mrtvog oca, razrušeni dom u Siriji, brata koji ih ?eka u Nema?koj…

Teško je ovom mladi?u koji je rano ostao i bez majke da to razume. Teško mu je da prihvati da se on, koji je samo nekoliko dana pre odluke o zatvaranju balkanske rute, smatran izbeglicom ?iji je život ugrožen i kome je potrebno uto?ište u Evropi, preko no?i  našao me?u  ljudima ?ija je sudbina postala neizvesna, koji su prepušteni sami sebi. Ne može da se oslobodi ose?aja da mu je naneta velika nepravda i da se odrekne nade, koja polako napušta stanovnike ovog prihvatnog centra, da ?e ipak produžiti dalje. Duboko je verovao je da ?e se njegov slu?aj nekako rešiti. Verovao je i da ?e mu pomo?i i brojni posetioci humanitarnih i me?unarodnih organizacija, predstavnici nekih ambasada sa kojima je razgovarao… Da oni to mogu. Ali on je samo jedana od bezbroj tragi?nih izbegli?kih pri?a…

Sada malo kome veruje. Sa velikom pažnjom mu se približavamo i gradimo poverenje. Ne odustajemo, mada je Rijad kao i svi tinejdžeri impulsivan je, lako se ljuti, ponekad pomalo izaziva?ki pita– vi ste psiholozi, pa ho?ete li mi pomo?i!? Posle nam objašnjava kako je on greškom u Preševu, kako bi trebalo da ga puste dalje, da je to nepravda, pa pri?a kako ?e se vratiti u Siriju jer za njega nema drugog rešenja. „Neka poginem“, govori nam poput pravog deteta. Pokušavamo da ga ubedimo  da izme?u te dve opcije –  povratka u Siriju gde može da pogine i Nema?ke gde ne može trenutno, postoje i neka druga rešenja. Pokušavamo da ga utešimo i da ga naviknemo na misao da je tu gde je, da prihvati realnost, pa onda i traži neka rešenja.

Mlad je i treba mu oslonac. Vapi za toplinom.

Samir, dvadesetosmogodišnji mladi? koji je izgubio ruku i nogu u granatiranju u Alepu i koji sa nevi?enom snagom podnosi  situaciju u kojoj se našao, zajedno sa nama pokušava da mu pomogne. Razgovara sa njim, pri?a mu svoja iskustva, razveseljava kada potone. Preko Samira, koji ima mobilni telefon svakodnevno saznajemo kako je Rijad. On nam sa radoš?u i ponosom prenosi da je de?ak po?eo da jede. Ubedio ga je  posle nekoliko dana, koliko  Rijad nije hteo ni mrvicu hleba da stavi u usta, da mora da jede.  Na kraju svakog razgovora Samir nam uvek kaže – „Ne brinite, ja sam tu“.

Tako je i ovaj ranjeni ?ovek, bez mo?i i izvesnosti postao oslonac razo?aranom i izgubljenom de?aku koji duboko veruje da ima pravo da do?e do svoga brata.

Ozbiljni su njegovi argumenti – pobegao je od smrti, izgubio je oca i ima samo sedamnaest godina.

Ima pravo na život i  mi ne odustajemo od njega i njegovog napora da se za to izbori.