autor: APC | foto: APC  

 

Adaševci, 15. decembar – Gotovo da nema dana u Adaševcima, a da ne budemo svedoci, a onda i u?esnici neke dramati?ne izbegli?ke tranzitne pri?e. Bezbroj ih je. Prvo smo ju?e naišli na bra?ni par iz Iraka sa trogodišnjom bebom. Kurdi su iz Mosula, stoje sa policajcem i pokušavaju usplahireni da mu nešto objasne. Naš prevodilac saznaje da su troje Halidove i Adenine dece, kako se zove ovaj mladi bra?ni par, otišli sami u autobusu iz Adaševaca za Šid, gde ih ?eka voz za Hrvatsku. Deca – sedmogodišnji  Velat, šestogodišnja Sahin i petogodišnji Rebaz su sa majkom i ocem u autobusu kojim su stigli iz Preševa ?ekali da u Šid stigne voz, pa da njihov autobus krene prema železni?koj stanici. U me?uvremenu je njihova majka sa najmla?om Mirhivan otišla do toaleta, a autobus je krenuo. Halid je, pri?a nam, istr?ao i stao pred voza?a mole?i ga da sa?eka njegovu suprugu sa bebom, ali je on to odbio. Tako je i Halid ostao u Adaševcima, a Velat, Sahin i Rebaz sami produžili dalje. Voza? nije sa?ekao ni da otac izvede decu iz autobusa.

Sada uplašeni i izgubljeni roditelji mole da im pomognemo.

Brzo zovemo Crveni Krst, Komesarijat za izbeglice u Šidu i saznajemo da su videli uplakanu decu bez pratnje roditelja koja nisu htela da u?u u voz. Smestili su ih u prihvatni centar u Šidu i kažu da možemo do?i po njih. Stavljamo u kola roditelje i najmla?u Mirhivan i žurimo prema Šidu. Decu zati?emo ispred šatora. Tr?e u zagrljaj roditeljima, ponovo se zaplakuju, ali sada je sve u redu. Zajedno su.

Uskoro ?e novi voz iz Hrvatske. Zahvaljuju se i pozdravljaju sa nama dugo. Pokušavamo da saznamo registarski broj autobusa ili ime voza?a koji je ostavio tako malu decu na železni?koj stanici, a da se nije osvrnuo, ali ovi ljudi to niti znaju, niti se fokusiraju na to. Navikli su da na putu kojim idu svašta moraju da istrpe i da za njihove žalbe niti ima vremena, niti previše razumevanja.

?ak i pri?e koje imaju sre?an kraj teško umanje gorak ukus koji vam ostaje posle postupaka u kojima neko nije hteo da u?ini bezna?ajni, mali ustupak da ljude poštedi mogu?e nesre?e i velike traume.

Sve izbegli?ke pri?e su teške, ali neke posebno. Poput Hasanove. Upoznali smo ga ju?e. Iz Ambara je u Iraku. Stajao je izgubljeno sam pred centrom u Adaševcima. Plakao i drhtao. Saznjemo da je pre desetak minuta ?uo da mu je da mu je u Iraku poginuo otac. Tako uznemiren otišao je do Centra da potraži nešto za smirenje, a autobus sa trojicom njegovih drugova sunarodnika otišao je za Šid. U šoku je. Ponavlja da ho?e da se vrati ku?i i da sahrani oca. On je jedini sin. U Ambaru su mu ostale majka i sestre. Ube?ujemo ga da je to besmisleno, da ?e dok on stigne, ako uopšte stigne, njegov otac ve? biti sahranjen, da ?emo pokušati da stignemo njegove drugove pre nego što u?u u voz za Hrvatsku, da mora biti jak. Opet palimo kola i sa Hasanom  jurimo u Šid da uhvatimo voz pre nego što ode. Drugovi su mu sada potrebniji nego ikada. Nažalost nismo stigli.

Usamljeni momak sa teretom velikog gubitka na srcu, stoji na železni?koj stanici u nepoznatom gradu, nepoznatoj zemlji na ivici o?aja. Trese se i pla?e. Vodimo ga u Prihvatni centar. Tu ga smeštaju u krevet pored pe?i. Daju mu tabletu za smirenje. Nude hranu.  Nije jeo od prethodne no?i.

?uti i pokušava da se sam sabere sa sobom. Kroz sat vremena, kaže da je odlu?io da ide dalje.  Tešimo ga da ?e ako slede?i voz do?e brzo sti?i svoje sunarodnike u Slavonskom Brodu, da ?e sve biti u redu… I stvarno voz je uskoro došao. Ta mala naklonost sre?e ga pokre?e, vra?a u realnost. Tr?i u voz da ne izgubi ono zbog ?ega je stavio sve na kocku. Maše nam i zahvaljuje. Mnogo.

Ta zahvalnost ljudi kojima pružite malu pomo?, kojima uputite lepu re?, pogledate ih u o?i, pokažete da razumete njihovu muku je neverovatna. ?ak u neskladu sa onim koliko ste im u?inili. Zato ne treba nikada zaboraviti: naše malo nekome zaista zna?i mnogo.