autor: APC | foto: APC 

Bogova?a, Beograd,20.oktobar – Granice su za izbeglice zatvorene. Državne me?e od Turske, preko Bugarske, Makedonije, Ma?arske, Slovenije, Hrvatske, Rumunije ?uvaju policajci, vojnici, psi, helikopteri, oja?avaju se ograde, najavljuju nove… Hiljadama ljudi koji beže od ratova, progona, bede… šalju se jasne poruke da u Evropi nema više mesta za njih. Države prave rezervne planove za situaciju da Turska odustane od dogovora sa EU i prestane da zaustavlja migranati koji kre?u ka  Evropi. Razmišlja se o izmeštanju izbeglica na ostrva, gde bi ?ekali dalju raspodelu.

Za izbeglice zaglavljene u Srbiji ove poruke nemaju velikog zna?aja. Krenuli su na put pre nego što je balkanska ruta zatvorena. Informacije  o tome šta ih ?eka dalje, uglavnom razmenjuju me?u sobom, oslanjaju se i na  obe?anja trgovaca ljudima  kojima daju veliki novac za obe?anje da ?e ih prebaciti u Ma?arsku ili dalje…  A dalje – to je njihov jedini cilj. Poslednja velika prepreka posle teškog i opasnog puta koji su prešli je ma?arska granica preko koje dnevno ne prolazi  više od dvadesetak ljudi. Onda ?e veruju lako dalje.

?ekaju  u me?ugrani?nom prostoru, na ni?ijom zemlji izme?u Srbije i Ma?arske, u prihvatnim centrima u  Subotici, Šidu, Principovcima, Centrima za azil u  Krnja?i, Banji Kovilja?i, Bogovadji, Tutini, Sjenici…u parkovima na železni?koj i autobuskoj stanici u Beogradu, na rubovima grada…

– Ja moram dalje. Ne mogu više da se vratim , kaže Ibrahim iz Avganistana.  Sa šestoro dece i ženom krenuo je u izbeglištvo. Kaže, ne zato što je tražio bolji život.

-Ja sam bogat ?ovek. Imam 200 ovaca, 20 krava, ?etiri kamile… ali mi iz ku?e više nismo izlazili. Svaki dan se pucalo, pri?a nam ovaj pomalo izgubljeni ?ovek u Centru za azil u Bogova?i. On ne veruje da je sada problem  da do?e do Nema?ke. Tamo su mu ve? i ro?aci. Uostalom i ?ovek koji je poveo njega i još neke ljude rekao im je da ne?e biti problema.  Ve? dvadestak dana je u Bogova?i , upisao se na spisak za tražioce azila u Ma?arskoj i ?eka.

I Aham, tridesetogodišnji gra?evinski radnik, kako nam se predstavio, Hazar iz Irana, sa trogodišnjom  devoj?icom Nazanin i ženom, ?eka. Ne može nazad. Sve što je imao dao je za ovaj put. Krenuo je u Švajcarsku. Pre sedam meseci. Toliko putuje. Da je znao da ?e granice biti zatvorene razmislio bi, kaže, uprkos veoma teškom položaju koju pripadnici njegove etni?ke grupa imaju u Iranu. – Izložio sam dete velikoj patnji i riziku, zabrinut je brižni otac. – Ali sada moram dalje. U Švajcarskoj imam bisku rodbinu. Oni bi me prihvatili, snašao bih se brzo.

Kako ?e dalje ne zna, ili nam ne govori. Ve?ina ovih ljudi kojima je ostao još neki dinar posle dugog i skupog puta  ra?una  i na ilegalni prelazak granice sa krijum?arima.

Svako ovde ima svoju pri?u. Neke su istinite neke nisu. Ljudi nekada ose?aju potrebu da život koji su ostavili iza sebe predstave mnogo lepšim, nego što je ustvari bio. Fatima nam kaže da je bila frizerka u Kabulu i da je zaradjivala i 100 dolara dnevno, ali bra?a i cela rodbina su joj u Nema?koj. Zato je krenula.

Ona je nekako opuštena, otvorena za razgovor. ?ini se da je sigurna da ?e sti?i tamo gde je krenula i da ima jasan plan. Ali tri Sirijke pored nje sa sa petoro dece oko sebe nisu uopšte raspoložene za razgovor. Jednoj od njih je bolesna beba. Žali se da je sestra kod koje ide ne razume. Svaki ?as je zove i pita šta ?eka i zašto ne dolazi. Objašnjava joj, pri?a nam,  da je bila na madjarskoj granici, ali da se zbog bebe vratila u Centar. Sestra ne razume da ne može lako pre?i granicu i da sa bebom mora ?ekati u nemogu?im uslovima za život da do?e na red i pre?e.

-Jako me poga?a što nema pojima kakva  je situacija i samo ponavlja da nije problem da me prime  u Nema?ku. A ja nikako da joj objasnim da je za mene daleko Nema?ka, govori ova mlada žena koja se sada sa ostale dve Sirijke i njihovom decom upisala na spisku pravljen u Bogova?i, pa ?eka …

Ovde svi ?ekaju, a ?ekanje je kao bolest.  Ubija volju, obeshrabruje. Jer gotovo svi ovi ljudi su prošli jako težak put, do Turske, pa dalje preko mora do Gr?ke, preko Makedonije, ili iz Bugarske u kojoj su grani?ari i policija izuzetno surovi… verovala je da je na cilju.  Pokušavamo da animiramo ove  ljude. Razgovaramo, budimo pozitivno u njima, suo?avamo ih sa situacijom i mogu?im  izlazima. Devetnaestogodišnji Muhamed nas je do?ekao kao duhovni spas.  Iz Kabula je. Govori odli?no engleski, odmah nam stravlja do znanja da mu je obrazovanje važno. Kao da od toga ho?e li nas da ubediti u svoje progresivne namere zavisi da li ?e Ma?ari otvoriti granicu. Pri?a nam da mu je otac studirao u Moskvi, da je bio funkcioner u bivšoj vladi, da su svi u porodici obrazovani. Da on želi da studira. Traži priliku da u?i, ho?e, kaže da se obrazuje, pa da se vrati u svoju zemlju kada se tamo promeni režim. Pri?a nam o treškom položaju žena u Avganistanu. Brine se za sestru koja se porodila u Bogova?i. Putuje sa njom i njenim mužem i veruje da zaslužuju šansu. Za normalan život.

Posle dva dana od našeg susreta u Bogova?i došao je  u kancelariju APC/CZA u Beogradu.  U Bogova?i su im rekli da su na spisku migranata koji bi trebalo da pre?u na jednom od dva grani?na prelaza u u Ma?arsku. Muhamed ne zna kako i da li taj spisak  funkcioniše, koliko ?e ?ekati, kako ?e sa tako malom bebom i pod vedrim nebom… Brine. Planira da ide sam, da izvidi situaciju…

Ne možemo da mu pomognemo. Pokuša?e na granici, ako ne uspe verovatno ?e i on potražiti krijum?are.  Tu su oni negde me?u njima i oko njih. Ako i to ne uspe..? Ne zna. Malo ko me?u ovim ljudima razmišlja o tome. Tu krajnju odluku donesu okolnosti koje ne zavise od njih.

A  okolnosti su neizvesne. Sve više migranata je u Srbiji. Oko 4 500. Svi kampovi i azilni centri su puni. Ograde na granici su sve ?vrš?e, ali malo ko od njih ima nameru da odustane. (Od februara ove godine 52 izbeglice  vratile su se iz Srbije u svoje zemlje porekla – U Maroko 16, Iran 14, Irak 9  i Alžir 5.)

Ve?ina je pobegla od smrti, progona i razaranja, a suviše je težak, opasan i skup bio put koji su do sada prešli da bi se moglo uopšte nazad. Ovo su pri?e o ljudima koji ne znaju kako dalje, a za koje nazad ne postoji.