autor: APC | foto: APC 

Kelebija, 29. maj – Kada nas je ugledao tridesetpetogodišnji ?ovek, koliko smo procenili da ima godina, sa ?etvorogodišnjim de?akom koga je ?vrsto držao za ruku, požurio nam je u susret sa osmehom na licu. Gleda u naše majice sa amblemom APC/CZA i pita na odli?nom engleskom: Where is my friend Hana?

Susre?emo ga na ni?ijoj zemlji iza grani?nog prelaza na Kelebiji, gde je nikao otvoreni smeštajni punkt sa izbeglicama, najve?im delom iz Sirije, ali i iz Avganistana, Iraka, Pakistana, Maroka… koji ?ekaju na odobrenje za ulazak u Ma?arsku. Oko nas mali šatori oko kojih se vrti mnogo dece. Mnogo je ovde porodica sa malom decom. Uslovi nikakvi. Više od 150 ljudi na praznoj zemlji, ogra?eni žicom, bez struje, vode, bilo kakvih higijenskih uslova… Oni ?ekaju red i veruju da ?e legalno pre?i granicu, a Ma?arska koja zvani?no prihvata 60 tražilaca azila dnevno, ustvari ve? mesecima prima maksimalno 20. Niko od ovih ljudi ne želi da se odmakne od grani?nog prelaza i prihvati smeštaj u centru u Subotici, jer se plaše da ?e izgubiti svoj red, koga ustvari i nema.

?eka i Ešraf, kako se predstavio  ?ovek koji nam, vo?en logom na našim majicama, srda?no prilazi izme?u na?i?kanih šatora i veša koji se suši na njima. Saznajemo da je bio u Krnja?i i da je više puta razgovarao sa našim psihologom Janom. Od nje je tražio pomo? kako da se nosi sa situacijom u kojoj je ostao sam sa de?akom. Kaže, puno mu je pomogla. „Treba mi neko da pri?am sa njim“, objašnjava nam. Pozivamo mu prvo Janu telefonom, a onda slušamo i Ešrafovu izbegli?ku pri?u.

Ešraf je novinar. Iz Kabula je. Sa porodicom – ženom i troje dece pre više od dva meseca krenuo je na put ka Evropi. Iz Turske je prešao u Bugarsku. Putovao je sa jednom ve?om grupom ljudi. Tokom puta njegov najmla?i sin Pejman tražio je toalet. On ga je odveo do obližnjeg potoka kraj puta. Kada se vratio, ljudi sa kojima je putovao više nije bilo. Nije bilo ni njegove žene, ni dece. Mesec dana je ovaj nesre?ni ?ovek sa de?akom koji nije prestajao da pla?e i da tera oca da ga vodi mami, pokušavao da sazna gde mu je porodica. Na kraju je saznao da su deportovani u Tursku. O?ajan morao je  odlu?iti – šta dalje. Nastavio je prema Srbiji. Verovao da ?e se dokopati Evrope, a onda valjda nekako uspeti i da prebaci ostatak porodice. Ali sve je teško. Veoma teško. De?ak  ga optužuje da je on izgubio mamu. Pokazuje otpor prema ocu, kenjkav je, ka?i mu se o ruku, beži… Pokazuje sve znake deteta koje je odvojeno od majke i koje je preživelo stres.

Ešraf se jako trudi. Kaže, na momenat mu do?e da u o?aju vikne: „Nisam ja kriv, kriv si….“ Ali za?uti. Miluje de?aka po glavi, gleda da se izbori za hranu kada je  dele, da ga nahrani, obu?e… Obuti ga ne može. Ne da mu Pejman da mu skine papu?ice. Nije važna ni kiša, ni blato, ni šarene ?izmice i patikice koje mu se nude. U kroksicama je od Bugarske. U njima je bio kada je porodica bila na okupu.

Otac i sin su ovde ve? nedelju dana. ?ekaju da se vrata preko kojih moraju pre?i otvore.

Drugi ?ekaju i duže.

Mnoge od ovih ljudi poznajemo. Sretali smo s sa njima, razgovarali, pomagali im u Preševu, Krnja?i, parku kraj autobuske stanice u Beogradu, u Šidu.

Marokance Tusifa i Salema znamo iz Krnja?e. Na Kelebiji je Salem bio tri meseca. Izgledao je kao živi leš. Bez novca nije mogao ni sa krijum?arima preko žice. Sva nada mu je legalni prelaz. I uspeo je. Danas smo primili poruku iz prihvatnog ma?arskog kampa i fotografiju kao dokaz: Pustili su me. Ovde ?u biti 28 dana, a onda ?emo videti, javlja nam.

Tu sre?u nije imao Amar, lekar iz Sirije. Sreli smo ga kada je izašao iz me?ugrani?nog prolaza, kao i ve?ina ostalih, do jedne prodavnice u blizini da napuni mobilni telefon. Crven u licu vi?e: „Nisam dobro. Treba mi neuropsihijatar. Pukao sam. Pukao…“ Ne želi pomo? Lekara bez granice. Krenuo je u Nema?ku. Tamo mu je porodica. Do poslednjeg momenta je pomagao drugima. Sada je pod vedrim nebom, ogra?en žicom, na livadi, bez vode, interneta, što ?e re?i bilo kakvih informacija, bez ikakvih higijenskih sredstava, sa malim nadama da ?e pre?i granicu Ma?arske, jer je sam, a porodice imaju prednost… O?ajan je i gubi samokontrolu… i svestan je toga.

Samo sat pre videli smo mladi?a iz Sirije koji je imao epilepti?ni napad. Ljudi koji su sa njim kaže da ih ima i po dva-tri dnevno.

Kako pomo?i ovim ljudima? Razgovaramo, slušamo, savetujemo….Ljudima je jako važno da ih neko sasluša, da se saživi sa njihovom dramom. Da ih razume.

Svi ovi ljudi fanati?no su odlu?ni da izdrže i pro?u dalje. Jedan deo njih pokušava preko žice. U Krnja?i i parku u Beogradu  susre?emo one koje nisu uspeli. Dvadesetosmogodišnjem Avganistancu Ismailu obe ruke su u zavojima. Napali su ga i izgrizli psi koje je na grupu u kojoj je bio, a koja je pokušala da se provu?e kroz žicu koja je postavljena duž granice sa Srbijom, pustila ma?arska policija. Jedan de?ak iz Avganistana u parku nam pokazuje ožiljke i puknutu kožu od batina koje je dobio od policije na granici. On nema hrabrosti da ponovo pokuša. Na Kelebiju ?e.

A ovde svakodnevno pristižu nove, ne previše brojne grupe ljudi. Stoje na vratima preko kojih bi da do?u do zemalja u kojima se uglavnom ve? nalazi neko iz njihove porodice. ?ekaju i nadaju se. Kažu – Nazad ne mogu.