IZVOR: BLIC   10.11.2014.

Koliko ljudi prevedem godišnje? Ne brojim… ali radim svaki dan u godini, priča mi u Preševu jedan od organizatora šverca ljudi iz Makedonije u Srbiju.

Jedan od zadataka koji nam je Brisel dao jeste i oštrija kontrola tranzita imigranata iz Azije i Afrike preko Srbije u Mađarsku i ostatak EU. Iako je ovo zahtev koji je za vlasti najmanje politički sporan, s njegovim ispunjenjem ne ide baš glatko. Razlog je jednostavan: naša granica prema Makedoniji dugačka je 273 kilometra i nemoguće ju je stopostotno kontrolisati.

“ Na 273 mesta mogu da je pređem “ smeje se B, kome dugujem gornji podatak. Njemu je poznavanje geografije takoreći u opisu radnog mesta.

B. je, naime, jedan od ljudi koji za novac s naše strane granice prihvataju Avganistance, Kurde, Alžirce, Marokance, Tunižane, Somalijce… Ilegalno ih prevozi do Vranja, Vladičinog Hana ili Niša, gde ih preuzimaju druge ekipe švercera i voze dalje na sever, do pred Suboticu… Tu ove nevoljnike preuzimaju oni koji će ih odvesti u Mađarsku, odnosno u toliko željenu EU. Sve ovo, uostalom, poznato je iz brojnih feljtona i izveštaja evropske administracije. Ali šta se dešava na terenu?

U potrazi za odgovorom na ovo pitanje, došao sam do B. Recimo da je prijatelj mog prijatelja iz Beograda, i recimo da mi je poverovao da ću na svaki način sačuvati njegov identitet. Pošto mi je, naravno, predočeno koliko bi bio ljut da to ne učinim…

B. je Albanac i celokupnu organizaciju posla između granice s Makedonijom i Niša drže njegovi sunarodnici. Ali šverc ljudi kroz Srbiju tesno ih je povezao sa srpskim kriminalnim grupama.

„Pa sa kim ću da radim nego sa Srbima? To je njihova teritorija…“ gleda me začuđen mojim pitanjem.

Sudeći po najnovijem modelu „mercedesa“ i sviti od šest mladića u crnim kožnim jaknama koji su došli s njim u još dva vozila, moj sagovornik nije loše pozicioniran u švercerskoj hijerarhiji.

“ Šta te zanima? – govori glasno u kafiću preko čijeg zida je raširena crveno-crna zastava. Jedini gosti smo nas dvojica, i oni mladići s jaknama, a i konobar za blistavim šankom sa pedesetak boca uvoznih pića očigledno je njihov.

Govori kao da recituje – Oni dolaze brodovima iz tih svojih vukojebina u luke Solun i Drač. Iz Soluna idu – naravno, ilegalno – u Đevđeliju, a iz Drača u Strugu i Ohrid. Kroz Makedoniju ih voze do Skoplja i Kumanova, a odatle na granicu prema nama. I u Makedoniji mrežu drže Albanci. Sve ti ovo znaju i Interpol, i FBI, i BIA, i CIA… svi.

„Šta ne znaju? “ pitam, a on se smeje.

„Ne znaju kojim ću putem ja da ih vozim. I kada…“ dodaje.

Na makedonskoj strani granice dva su sabirna punkta u kojima imigranti ostaju po pet, deset dana… dok im šverceri ne obezbede prihvat u Srbiji. Nalaze se u selima Lojane i Sopot, naspram naših sela Miratovac i Strezovce. Ranijih godina, u Srbiju su ulazili i s Kosova, ali kosovske granice sada čvrsto kontorlišu Kfor i Euleks, pa je taj pravac zatvoren, kaže B.

“ Evropa nam kvari posao“ objašnjava B., ne bez humora. „Srbija je dobila kao donaciju kamere za noćno osmatranje, pokrila je granicu…“- dodaje B.

„Kako onda prolazite“ ?

“ Pa između kamera“ njemu je svako moje pitanje naivno.

Iz Miratovca na levoj i Strezovca na desnoj strani autoputa na koridoru 10 kreću lokalni putevi ka Vranju. Njima imigrante ljudi mog sagovornika u zatvorenim kombijima ili kamionima voze na sever, do Vranja, Vladičinog Hana ili Niša. Cena je, za tu deonicu, od 100 do 200 evra po glavi. Ceo put, od Soluna do Beča, recimo, košta od 2 500 do 5 000 evra.

„Nekad idu autoputem, pa ih uhvate na naplatnoj rampi, nekad idu van autoputa. Ne znaš gde te čekaju“ kaže filozofski B.

Može mu se: policija hapsi samo direktne izvršioce, vozače, organizatori ostaju van domašaja pravde.

„Sigurnije je nego droga. I više se isplati“ kaže B. i zavali se u stolici zadovoljno.

U prvih deset meseci 2013. godine u Srbiji je uhvaćeno i vraćeno 10 000 ilegalnih migranata. Kada ga pitam koliko ih je prošlo, B. kaže: „Pomnoži sa deset, sa pedeset, sa sto… s koliko hoćeš. Nećeš pogrešiti…“