izvor: DW | autor: Nemanja Rujevic   foto: Nemanja Rujevic

 Beograd, 29. novembar –  Hiljade izbeglica je zaglavljeno u Srbiji – napred ne mogu, nazad neće. Zvanično, kampovi su uređeni i dovoljni da prime sve. Nezvanično, u centre se ulazi teško, a dešavaju se i nenajavljene deportacije u Makedoniju.

„Koliko imaš godina?“ „Petnaest.“ „Putuješ sam?“ „Da, sam.“ „Niko ti nije ponudio zaštitu?“ „Ne. Niko.“ „Imaš li porodicu u Nemačkoj ili negde drugde?“ „Ne, nikog. Porodica me je ovde i poslala. Znate uslove u Avganistanu. Tamo sam išao u školu, a otac mi je poljoprivrednik. Zato me je poslao u Evropu, da promenim život, da ne postanem farmer kao on.“

Sohel je sitan dečak, pubertetski brčići poput paučine i oči koje su previše videle. Sohel je jedan od desetak hiljada ljudi koji su u zbegu ka Zapadnoj Evropi ostali zaglavljeni u Srbiji, da tu izguraju etapu očaja, ne znajući hoće li ikad moći dalje ili će morati nazad. Sohel, međutim, nije jedan od pobrojanih sedam hiljada u kampovima države Srbije, iako je maloletnik koji putuje sam.

Umesto toga dane i noći provodi u oronulom skladištu između železničke i autobuske stanice u Beogradu, dugoj ciglenoj zgradi što sada oštro zaudara na mokraću, plastiku kojom se održavaju logorske vatre i znoj neokupanih tela. Na jednom mestu iz cevi lije ledena voda, napolju se na šiblju suši iznošena odeća. Među naslagama smeća ljudi su postavili grede i daske, kako bi omeđili svoju teritoriju. Neki spavaju pod vašljivim ćebadima, drugi se mole, kuvaju u olupanim šerpicama, gledaju mapu Balkana, pevuše, ćute, rade nešto, ne rade ništa. „Ovde zapravo nije moguće živeti, ali to je jedino što imamo“, kaže Sohel.

Dva puta napred

Kako stoje stvari, posle tolikih nevolja pređenih granica, iz srpskog limba napred teoretski vode samo dva puta. Sohel bi mogao da se prijavi, smesti u neki izbeglički centar, i ima ludu sreću da posle nekoliko mučnih meseci čekanja dobije zeleno svetlo Mađara da pređe granicu. Zvanično, Mađarska pušta svega dvadesetak ljudi dnevno po svom nahođenju – sa liste koju im dostavi Srbija. „Utisak je da je to samo kupovina vremena, da se ljudi umire, ostanu ovde i imaju neku nadu da će proći. S tim što postoji ogroman broj maloletnika bez pratnje koji nemaju šanse da dođu na red. Mađari individualce u odnosu na porodice puštaju jako malo“, priča za DW jedan sagovornik koji poslom obilazi kampove i odlično je upućen u situaciju.

No postoji važniji razlog što ljudi u hangaru i po parkovima radije žive u pasjim uslovima nego u prepunim, ali ipak suvim i toplim kampovima. Izbeglice, čak i ako im policija izda potrebne potvrde, ne mogu da biraju kuda će – a većina bi htela smeštaj u Krnjači. Centri u Bujanovcu ili Bogovađi kao i neki drugi izgledaju sasvim pristojno. Ipak, prema rečima više izbeglica i aktivista nevladinih organizacija sa kojima je razgovarao DW, vlasti najčešće šalju ljude u kamp u Preševu. Policija je nekoliko puta dolazila u beogradski hangar i noću odvozila ljude na jug. A Preševo, to je za Sohela i drugove noćna mora: „Čuli smo, da te, kada odeš tamo, deportuju u Makedoniju. Prijateljima se to već desilo“, kaže mladić. Vlast zvanično ne govori o deportacijama.

„Preševo je definitivno centar ograničenog kretanja. Koristi se izgovor da je to zbog telesnih vaši i šuge koji tamo vladaju i ljudi ne mogu da izađu iz tog centra“, kaže Radoš Đurović, direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila. „Ni šuga ni vaši nisu razlog da nekome ograničite kretanje i to ne smete čak ni po Ustavu Republike Srbije.“ Đurović je omiljeni sagovornik beogradskih novinara kada se radi o izbegličkoj krizi, i to ne samo jer odlično zna o čemu govori. On je, naime, jedan od poslednjih koji su još spremni da prozbore reč kritike na račun zvanične izbegličke politike. Ostali su se mahom ućutali početkom meseca kada im je država zabranila da pomažu migrantima u centru Beograda pod pretnjom da će ostati bez dozvole za rad i pristupa izbegličkim kampovima.

Sklanjanje ljudi sa ulice – tako taktiku naziva komesar za izbeglice Vladimir Cucić. Smatra da je prvi korak načinjen zabranom deljenja hrane i odeće u parkovima, ali i da bi neformalne bivke trebalo rasformirati: „Način na koji se to sprečava je oduvek bio jednostavan, način na koji su to Mađari sprečili u Budimpešti na železničkoj stanici, na koji je Idomeni raseljen, na koji je u Kaleu sklonjena cela Džungla. Prvi korak je da se svi ovi migranti sklone sa beogradskih ulica i krenu prema centrima“, rekao je Cucić nedavno medijima.

Za Radoša Đurovića je to dokaz više da se nešto dramatično promenilo. „Javnost, bombardovana takvim izjavama, počinje polako da menja stav, da veruje da ovi ljudi žele da se smrzavaju napolju pre nego da odu u navodno izuzetne uslove koji im se nude u kampovima.“ Kao imperfekat deluje leto prošle godine kada je premijer Vučić nasmejan obišao izbeglice u parku kod dolaznog perona autobuske stanice. Sada su tamo zelene površine uzorane i ograđene, kako niko na njih ne bi mogao. Empatija, kvarljiva roba, nije prerasla u sistem koji bi pomogao svim nesrećnicima. „Srbija problem rešava na nestručan način – time što ne povećava kapacitete, otežava celu priču i menja odnos javnosti. Međutim, time se problem neće rešiti. Čak i kada imate vojsku i policiju na granicama, vi samo navodite vodu na vodenicu krijumčara“, kaže Đurović.

Biznis ne prestaje

Što nas dovodi do drugog načina da se, makar u teoriji, iz ladice zvane Srbija izađe ka severu ili zapadu, u Evropsku uniju – ilegalno. „Hoću u Francusku, Italiju ili Nemačku, bilo gde“, kaže Zešan Kan, 22, Pakistanac iz Pešavara. Na glavi zimska kapa sa stilizovanim natpisom Iron Maiden, iza njega, na zarđalim plehanim vratima hangara, grafit Open the borders of Hungary. „Granica je zatvorena, pa mnoge izbeglice ostaju ovde. Policija hvata izbeglice, huška pse, oni odgrizaju prste, ruke. To je u Mađarskoj, ali i Hrvatskoj. Mog prijatelja su uhvatili u Hrvatskoj, uzeli mu novac i mobilni telefon“, kaže Zešan. Kao i svi ovde, razmišlja da krene ka nekoj od granica i okuša sreću noću, preko mračnih ledina. Za krijumčare nema para.

Ali krijumčara itekako ima. Ne tezgare više ispred stanice, neupućenima nije lako da ih uoče, pre svega zato što šalju regrutere među izbeglice. Nude prolaz ka Nemačkoj, cenovnik je šaren. Više izvora jedino potvrđuje da su migranti za dolazak iz Makedonije u Srbiju plaćali 300 do 500 evra. Naš sagovornik, isti onaj koji je zamolio da ostane anoniman, kaže da se grupe izbeglica sreću na neočekivanim mestima, daleko od centra Beograda, kod Plavog ili Pančevačkog mosta, na Autokomandi… To ukazuje na krijumčarska čvorišta. „U Srbiji ima još par hiljada nevidljivih ljudi. Oni su po stanovima u Beogradu, ili jer imaju nešto para ili jer su u krijumčarskim štekovima. Neformalni utisak je da policija toleriše krijumčare, kao i u drugim zemljama, jer uz njih makar neki protok ljudi postoji.“

Radoš Đurović niže primere očajničkih pokušaja da se izađe iz Srbije: jednog maloletnika je zamalo ubila struja dok je na krovu vagona pokušavao da iz Subotice pređe u Mađarsku; drugi ulaze u cisterne pune nafte; stavljaju svoja tela na raspolaganje krijumčarima, ako ne mogu da plate; mnogi su kidnapovani kako bi se članovima porodice izmamilo više para. „Krijumčarske grupe jačaju, postaju bukvalno korporacije, imate ljude koji se bave logistikom, koji su vojnici, a glavne krijumčarske mreže ne možete otkriti. Tu priliku za zaradu koriste i neki državljani Srbije, ali bitnu ulogu igraju i same izbeglice koje zbog poznavanja jezika i snalažljivosti predstavlju regrutere za nove mučenike koji ovuda prolaze“, dodaje Đurović.

Tenzije se roje na malom prostoru, beznađe se ukršta sa depresijama i neurozama. Nedavno su u centru Beograda u obračunu migranata sevali noževi koji su jednog Avganistanca koštali života. Drugi se prošle sedmice obesio pored kampa u Adaševcima nakon što je nekoliko puta uzaludno pokušavao da napusti Srbiju. Po centrima se, prenose insajderi, prepiru i tuku zbog konfesije, etničke netrpeljivosti, zbog toga što su Sirijci i Iračani povlašćeni u odnosu na Avganistance i Pakistance kojih je ukupno dvostruko više. Suluda je to situacija u kojoj ni srpske vlasti, a sve češće ni građani ne žele da izbeglice zastaju u Srbiji – ne žele to ni sami namernici. Pa opet, svi su svesni da ništa od njih ne zavisi.

I šta sad?

Matematika je prosta: legalnim i ilegalnim tokovima iz Srbije odlazi manje ljudi nego što u nju dolazi bogazama i švercerskim putevima iz Bugarske i Makedonije. Broj došljaka raste. Tek retki krenu u birokratski lavirint sa iskrenom željom da dobiju azil u Srbiji. Poneko ga i dobije. Većina hoće napred u, za njih, obećanu zemlju. Nad Balkanskom rutom – o kojoj evropska štampa više ne piše, kao da ne postoji – nadvija se mogućnost da prsne izbeglički sporazum EU i Turske, zemlje gde se u međuvremenu zaustavilo između tri i četiri miliona izbeglica. Da li je i Srbija svesna toga? „Čini se da su državne institucije svesne, ali ne žele da stvaraju paniku u javnosti. Umesto toga se širi utisak da Srbija ima kapaciteta da savlada interkontinentalnu migraciju i da građani o tome ne treba da brinu. Međutim, to demantuje situacija na lokalu“, kaže Đurović.

 

Dok se jednim okom gleda ka Turskoj, drugim se posmatra kako se postavljaju evropske države. A one to čine uglavnom kruto, zidovi su sve viši, a sve manja spremnost da se prihvati prelivanje dela bede sa bliskog i srednjeg Istoka ili iz Afrike. „EU je pala na ispitu koherentnosti i doslednosti principima na kojma je sazdana“, rekao je u intervjuu za DW zaštitnik građana Saša Janković. On misli da u Srbiji štošta može da bude bolje u pogledu odnosa prema izbeglicama, ali da je generalno prilagođavanje evropskoj politici zapravo realistično. Kao i mnogi drugi, Janković ne očekuje da će izgon uskoro prestati: „Moraćemo da shvatimo da kao deo Evrope nećemo moći da budemo samo tranzitna zemlja. Moramo da shvatimo da se svet potpuno menja, činjenicom da se radi o desetinama miliona ljudi.“

Pitanja geopolitike doduše uopšte ne muče petnaestogodišnjeg Sohela, ima on prečih briga. Već mesec dana je u skladištu i ne bi voleo da se tu zadrži. „Mi hoćemo da idemo sada. Jer, zima dolazi.“ Winter is coming – avganistanski dečak to kaže usputno, nad Beogradom je još novembarsko sunce, ali reči zvuče kao strašno upozorenje iz Igre prestola. Iza Sohela, prljavog i gladnog, kroz vrata hangara se u kontrasvetlu vide kranovi i kosturi zgrada, čuju se građevinske mašine i dovikivanje radnika, Sava se zelenkasto mreška. Tu nastaje Beograd na vodi gde će biti šoping mol kakav Balkan još video nije.