IZVOR: Večernje novosti 22. maj 2013.

Svetski bestseler pisac, Avganistanac Haled Hoseini, povodom svog novog romana “A planine odjeknuše”, je rekao da se sve velike teme mogu  naći unutar porodičnih priča – ljubav, tuga, sukob, dužnost, žrtvovanje.

Nesvakidašnju naklonost naših i čitalaca širom sveta Haled Hoseini je zadobio potresnim i dirljivim romanima “Lovac na zmajeve” i “Hiljadu čudesnih sunaca”, koji su prodati u više od 48 miliona primeraka. Posle šestogodišnje pauze napisao je novi “A planine odjeknuše”, koji je kod nas izašao iz štampe 21.maja 2013.godine, u izdanju “Lagune”.

                                                       Haled Hoseini

Rođen 1965. godine u Kabulu, Hoseini je, posle komunističkog prevrata i invazije sovjetske vojske u Avganistanu, sa porodicom dobio azil u SAD. U Kaliforniji je završio medicinski fakultet, posle čega je počeo da se bavi internom medicinom. Međutim, kako naglašava, njegova prva ljubav uvek je bilo pisanje. Zbog izuzetno humanih poruka koje nose njegove knjige, 2006. godine je imenovan za ambasadora dobre volje UNHCR-a, a osnovao je neprofitnu fondaciju za humanitarnu pomoć Avganistancima. Živi u Severnoj Karolini sa suprugom i dvoje dece. Povodom njegovog novog romana objavljujemo ekskluzivni intervju sa ovim popularnim piscem.

* Šta vas je inspirisalo da napisete roman „A planine odjeknuše”?

– Možda sam o romanu mislio još 2007.godine, kada sam putovao u Avganistan u posetu izbeglicama koji su se vratile u zemlju. Jedan od najupečatljivijih utisaka sa tog putovanja bile su priče seoskih starešina o teškim mukama kojima su siromašni seljani izloženi za vreme izuzetno surovih avganistanskih zima, koje redovno odnose veoma mlade, stare, bolesne i hendikepirane. Sa mešavinom užasa i divljenja slušao sam priče o opstanku, o odlukama koje seljani moraju da donesu, o tome šta sve čine da bi zaštitili svoje najmilije.

Pošto sam se vratio kući, pokušao sam da zamislim šta bih ja učinio u takvim okolnostima. Pokušao sam da zamislim očaj, strašnu računicu oko toga šta je najbolje za porodicu i bolne kompromise na koje su ljudi primorani. U mojim mislima polako je počela da nastaje porodica – nalik na mnoge koje sam posetio – koja živi u zabačenom selu, prisiljena da donese bolnu odluku koja bi većini nas bila nezamisliva. U srcu te porodice, zamislio sam mladog brata i sestru koji postaju žrtve tog očaja, a da toga nisu ni svesni. Roman počinje tim očajničkim činom, žrtvovanjem, činom koji kida porodicu i naposletku postaje stablo iz koga niču i šire se brojne grane romana.

* Ovo je vaša prva knjiga čija se radnja odvija širom sveta. Šta vas je podstaklo da radnju smestite u tako različite krajeve, od Pariza preko Grčke do Kalifornije?

– Pokušao sam da proširim društveni, kulturni i geografski milje i da priči dam kosmopolitsku atmosferu. Knjiga počinje u Avganistanu, pa se grana širom sveta. Pošto sam proteklih nekoliko godina mnogo putovao, želeo sam da proširim radnju i da se okružim likovima koji nisu nimalo nalik na mene ili ljude koje poznajem. Ima nekih sjajnih pisaca – pada mi na pamet Alis Manro – koji umeju da nađu beskonačan izvor dirljivih pripovesti koje se odvijaju, manje ili više, u istom okruženju. Meni je trebalo, da se tako izrazim, svežeg vazduha. Morao sam, bar privremeno, da izađem iz pripovedačkog sveta koji počinje u Kabulu, a završava se u Kandaharu.

* Kada ste bili dete, vaša porodica je jedno vreme morala da živi u Parizu, pošto niste mogli da se vratite u Avganistan zbog prevrata 1978. godine. Kakve su vam uspomene na to doba?

– Prve dve godine u Parizu, od jeseni 1976.godine do aprila 1978.godine, bile su divne. Pre toga nisam bio nigde van Avganistana i Irana, gde sam kao dete proveo dve godine. Pariz me je oborio s nogu čim sam ga ugledao; bio je to praznik za uši, za oči, a po mnogo čemu je za mene bio kao da sam skočio stotinu godina u budućnost. Činilo mi se da sam zakoračio u naučno-fantastični film. Pre Pariza nikada nisam video neboder, nisam bio u liftu, nisam se vozio metroom niti gledao automobile kako jure po auto-putu. To su bile srećne godine…

Naše poslednje dve godine u Parizu, međutim, bile su za nas doba preobražaja. Naš svet, bar onaj koji smo poznavali, počeo je da se rastače, i osećali smo da se tlo pod našim nogama menja na suštinski način. U naš stan u Parizu počele su redovno da stižu vesti o rođacima, prijateljima i poznanicima koji su zatvarani, mučeni, ubijani ili nestali. Telefonom su nas zvali rođaci koji su uspeli da pobegnu i koji su tražili azil na zapadu. Bilo je to doba velike nestabilnosti i napetosti, i završilo se odlukom mog oca da tražimo azil.

* Roman počinje narodnom pričom o džinu koji krade dete. Jesu li i vama u detinjstvu pričali slične priče? Da li vi čitate bajke svojoj deci?

– Jedna od najživljih i najnezaboravnijih uspomena na odrastanje u Avganistanu jeste ono na moju baku, koja bratu i meni priča bajke o džinovima i vilama. Neke od njih bile su priče koje su njoj pričali u detinjstvu; neke je, mislim, sama izmislila. Bila je veoma vešt pripovedač i ja sam Saburu u knjizi dao sposobnost moje bake da privuče pažnju i natera vas da slušate, očarani i bespomoćni. Svojoj deci sam čitao kada su bili mlađi (sada im je deset i dvanaest godina), mada uglavnom savremene knjige. Čitao sam im i klasične bajke – braću Grim i Andersena – ali sam ih jednako često i izmišljao. Improvizovao bih i uvek završavao na nekom napetom mestu, pre nego što bih ugasio svetlo, na njihovo silno negodovanje.

* Za moto romana uzeli ste jednu pesmu slavnog Dželaludina Rumija, pesnika iz 13. veka?

– U mojoj porodici su obožavali poeziju, kao što je to najčešće slučaj u čitavom Avganistanu. U školi smo često učili stihove napamet. Avganistanci, i na selu i u gradu, tradicionalno odrastaju okruženi poezijom, i uopšte nije neobično naići na nekog nepismenog seljaka u nekoj zabačenoj pustari koji napamet zna bezbroj Rumijevih stihova. Da ne citiram samog sebe, ali jedan lik u romanu, Grk, kaže kako voli Avganistance zato što i po zidovima žvrljaju Rumijeve stihove. Zaista, prilikom poseta Avganistanu uvek se čudim koliko često, umesto nekog prostakluka, nalazim stihove ispisane sprejom po zidovima napuštenih kuća. To je deo avganistanskog DNK.

* Šta vidite kao zajedničke teme između romana “A planine odjeknuše” i prethodna dva dela?

– Središnju temu mog dela uvek predstavlja porodica. Kao i prethodne dve knjige, i ovo je porodična priča koja se proteže kroz više generacija. To je uglavnom zato što mislim da se sve velike životne teme, sve ljudske teme, mogu naći unutar porodičnih priča – ljubav, tuga, sukob, dužnost, žrtvovanje. A ipak, one se odvijaju različito od porodice do porodice, i svaka ima sopstvenu strukturu, dinamiku i zapaljive suprotnosti, bez obzira na to koliko su zasnovane na ljubavi. I zato postoje beskonačne varijacije na temu. Porodice su za mene zagonetke koje se odgonetaju čitav život – često neuspešno – i volim da istražujem kako ljudi u njima pokušavaju da se povežu, kroz ljubav, dužnost ili splet okolnosti.

Takođe, kao i u prethodne dve knjige “domaći teren” i dalje je Avganistan. Najzad, većina onoga što likovi doživljavaju, kao i u prethodnim romanima, jeste univerzalno, bez obzira na njihovu nacionalnost: gubitak najmilijih, strah od napuštenosti, pronalaženje hrabrosti da se bude dobar čovek, zov “doma”, briga o najbližima. To su ljudska iskustva koja prevazilaze međunarodne granice, ona su za mene i jezik i religija.

* Kroz čitav roman provejava tema odnosa između braće i sestara koji prolaze kroz različite faze…

– Pošto sam imam tri brata i sestru, taj vid porodičnih odnosa izuzetno me zanima. Pejzaž odnosa između braće i sestara prošaran je ljubavlju, naglošću, zavišću i brojnim drugim – često suprotstavljenim – emocijama zbog kojih je tako plodno tlo za književnost. Mene zanimaju očigledne složenosti tih veza, njihovi sukobi, napetosti i rana životna iskustva koja ili kidaju ili ojačavaju spone između braće i sestara. Uvek su me privlačila ta neizbrisiva i često preobražavajuća iskustva koja oni dele. Kako ti događaji iz detinjstva stvaraju zrele ljude u koje će braća i sestre izrasti? Kako služe kao pokretačka snaga iza njihovih laži, odanosti, otuđenosti i čovekoljubivih dela? To su pitanja koja me odavno zanimaju.

MAJČINA BRIGA O OCU

-Moj otac je umro krajem 2009.godine, posle duge borbe s rakom. U poslednjoj godini svog života bio je gotovo bespomoćan. Moja majka ga je hranila, čistila, vozila ga, oblačila, čitala mu, davala mu lekove, kuvala mu. Njen život se preobrazio u niz obaveza, od jutra do noći. Nikada nije tražila zahvalnost i nikada se nije žalila. U takvom svakodnevnom trudu moje majke video sam najjači, najiskreniji, najpostojaniji izraz ljubavi u svom životu. Naučio sam koliko ljubav može biti teška, koliko opterećujuća, koliko strpljenja zahteva, koliko može da iscrpi. Naučio sam da briga o drugome postaje čin spasavanja onoga što je najbolje, i da sija najblistavije u onima koje volimo. A u tom procesu, i mi se preobražavamo i otkrivamo svoju stvarnu prirodu.