Tim Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC/CZA) posetio je „Grafosrem” – napuštenu fabriku u Šidu gde borave izbeglice koje pokušavaju da pređu granicu sa Hrvatskom i nastave dalje. Iako je kraj januara, i idalje hladno, zatičemo ljude na toj lokaciji koji nam kažu da oko granice trenutno boravi između 50 i 100 ljudi poreklom iz Avganistana, i da ima dosta ljudi poreklom iz Alžira, Tunisa. Dolaze u napuštenu fabriku kako bi dobili hranu od orgnizacije koja im svakog dana pruža humantarnu pomoć. Umorni su, iscrpljeni, isfrustrirani. Srpska policija povremeno dolazi da ih otera odatle, ali za sada im ne oduzima stvari i ne upotrebljava silu.

Hrvatska policija sa druge strane nastavlja agresivno da gura ljude natrag u Srbiju, mada kako izbeglice kažu „ne tuku tako jako i svaki put kao pre”. Svako od ljudi sa kojima smo razgovarali potvrđuje priču poznatu od ranije – oduzimaju im mobilne telefone, prete, a kad su u alkoholisanom stanju i biju. Ima i onih koji su preko Bosne i Hercegovine prešli u Hrvatsku, da bi odatle bili vraćeni u Srbiju. Imaju utisak kao da policija igra “ping-pong” sa njima, i da ih niko ne doživljava kao ljude.

Većina izbeglica sa kojima smo razgovarali je pokušala da uđe u kamp u Principovcu ili u Adaševcima. Nisu uspeli. Kažu im “nemate kamp karticu, nema ulaska”, ni ne obaziru se na hladnoću i na to što ovi ljudi nemaju gde da odu. Među njima ima i maloletnika bez pratnje. Posebnu pažnju obraćamo na njih jer su oni najranjiviji, skloni impulsivnom reagovanju a sa druge strane naivni i pod visokim rizikom od zloupotrebe. Jedan od njih izgleda veoma namučeno – zapuštenog je izgleda, ima prazan, dalek pogled, i na pokušaje uspostavljanja kontakta reaguje trzanjem, kao da se budi iz sna. Polako se opušta i kaže da je boravio u kampu u Obrenovcu. Tamo je, odlukom Komesarijata, smešten kao maloletnik bez pratnje ali zajedno sa odraslima, u velikoj spavaonici. Vrlo brzo je napustio kamp, jer je bio napadnut od strane grupe izbeglica koji su pokušali da ga opljačkaju i tom prilikom posekli po ruci. Nije se osećao sigurno a bio je uveren da neće dobiti pomoć ni od koga. Pokazuje brojne ožiljke po ruci, od kojih su neki od samopovređivanja žiletom i cigaretom. Primećujemo i ožiljak na vratu, koji izgleda kao od noža. Odlučujemo da pozovemo Centar za socijalni rad u Šidu kako bi preuzeli brigu o njemu i drugim maloletnicima bez pratnje. Na žalost, socijalna radnica nam kaže da ne mogu da dođu, da nemaju kapaciteta i da dečaci treba da odu za Beograd i tamo potraže pomoć. Osnažujemo ih da to i urade, da je to najbolja opcija za njih, da budu na sigurnom, toplom, da ne brinu da li će biti gladni ili ne. Objašnjavamo im gde je naša kancelarija i dajemo kontakt, nadajući se da ćemo ih videti uskoro u Beogradu.