Evropska Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (EKLJP) potpisana je u Rimu 4. novembra 1950. godine, i istom je 21. januara 1959. godine ustanovljen Evropski sud za ljudska prava u Strazburu,pošto je osam zemalja ugovornica dostavilo deklaracije kojima priznaju obaveznu nadležnost Suda,kako se i tražilo po tadašnjoj verziji Konvencije..Od novembra 1998 godine,Sud je uspostavljen kao stalni organ Konvencije koji ima obaveznu nadležnost za sve zemlje članice Evropskog Saveta koje su i ugovornice Konvencije(čl.19 ).On je tako Protokolom 11 EKLJP uveden kao jedini organ nadzora poštovanja Konencije.Time je novi stalni Sud počeo da obavlja dotadašnje poslove Evropske komisije za ljudska prava i stalnog Evropskog suda za ljudska prava.

Republika Srbija je 26. decembra 2003.godine ratifikovala ovu Konvenciju, što znači da je dužna da ispunjava kako svoju pozitivnu tako i negativnu obavezu. Tačnije, pozitivna obaveza država ugovornica, pa i naše zemlje, znači da će one preduzimati sve potrebne mere kako bi omogućili nesmetano, efikasno uživanje, realizovanje, ostvarivanje,  kao i zaštitu ljudskih prava predviđenih i garantovanih Konvencijom, dok negativna obaveza podrazumeva to da su same države ugovornice dužne da se uzdržavaju od onih akata kojima bi se kršila prava zajemčena Konvencijom, odnosno da države neće zadirati i ograničavati pojedina prava više nego što je dozvoljeno, naravno uz ispunjenje odgovarajaćih okolnosti.

Evropski sud za ljudska prava u Starzburu

Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ustanovljen je najvažniji element evropskog sisetem za zaštitu ljudskih prava, tj. ustanovljen je specijalizovani sud-Evropski su za ljudska prava koji se nalazi u Francuckoj, sa sedištem u Strazburu, čiji je broj sudija jednak broju potpisnica EKLJP i isti ne predstavlja instancu iznad nacionalnih sudova. Postupak pred ovim sudom regulisan je kako samom Konvencijom, tako i Sudskim poslovnikom., sam postupak se zasniva na načelu javnosti i raspravnosti, i karakteriše ga dvostepeni sistem, a izuzetno trostepeni sistem odlučivanja. Uloga Evropskog suda za ljudska prava ogleda se u tome što se postupak vodi kako bi se utvrdilo da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede nekog od prava zajemčenog samog Konvencijom. Ako Sud utvrdi da je do povrede i došlo, sledeća njegova uloga je u tome da odluči kako i na koji način će oštećeni biti obeštećen, odnosno dobiti zadovoljenje ili odgovarajuću naknadu. Takođe važna funkcija ovog suda jeste da tumači Konvenciju, tj. da daje savetodavna mišljenja o pravnim pitanjima, zatim da daje određene preporuke državama čija rešenja nisu u skladu sa Konvencijom i protokolima uz Konvenciju.

Postupak pred Evropskim sudom  za ljudska prava

Postupak pred Evropskim Sudom za ljudska prava regulisan je Konvencijom i Poslovnikom Suda. U radu Suda uspostavljen je dvostepeni, a izuzetno i trostepeni sistem odlučivanja, i u skladu sa tim, funkcije Suda podeljene su u okviru Komiteta sudija, u okviru Veća i Velikog veća. Postupak je zasnovan na načelu raspravnosti i po pravilu je javan.

KO SE MOŽE OBRATITI SUDU U VEZI SA POVREDAMA EKLJP?

Sudu mogu da se obrate države ugovornice u vezi sa povredama Konvencije od strane drugih ugovornica i tada je reč o međudržavnim sporovima (postupak pred Sudom pokreće se predstavkom države članice (state application), države članice postupku pred Sudom zastupaju njihovi ovlašćeni zastupnici (Agents), kojima mogu da pomažu advokati i drugi stručni savetnici).

Isto tako postupak pred Sudom, bez obzira na svoje državljanstvo, može pokrenuti i pojedinac, nevladine organizacije i grupe lica koje tvrde da su im povređena prava garantovana Konvencijom ili dodatnim protokolima i tada je reč o individualnim sporovima (individualnim(pojedinačnim) predstavkama – individual application,predstavku mogu podneti sami ili preko zastupnika).Važno je istaći da podnosilac predstavke (aplikant) nije dužan da dokaže da mu je nanesena šteta, već je dovoljno samo  da dokaže  da je žrtva kršenja nekog prava predviđenog EKLJP. Imajući u vidu da su stranke u sporu neravnopravne, s jedne strane je pojedinac, a s druge država koja bez većih teškoća može da obezbedi zastupanje pred Sudom, Poslovnikom Suda je predviđeno da podnosilac predstavke koristi besplatnu pravnu pomoć, ako dokaže da ne može da snosi troškove postupka.

Postupak pred Sudom odvija se u dve faze. U prvoj se ispituje prihvatljivost predstavke,a u drugoj se odlučuje o predmetu spora.

Da  bi predstavka (pojedinačna) bila prihvatljiva zahteva se ispunjenje sledećih uslova (USLOVI PRIHVATLJIVOSTI PREDSTAVKI):
1. da su iscrpljeni svi unutrašnji pravni lekovi, u skladu sa opštepriznatim načelima međunarodnog prava, i to u roku od šest meseci od dana kada je povodom njega doneta pravosnažna odluka tj. predstavka mora biti podnesena u roku od šest meseci od dana donošenja konačne odluke od strane nadležnog organa države u kojoj je povreda prava izvršena;
2. predstavka ne može biti anonimna ( ali podnosilac može tražiti da se njegov idenitet ne otkriva u javnosti);
3. predstavka ne može biti suštini istovetna s predstavkom koju je Sud već razmatrao, ili koja je već podneta nekoj drugoj međunarodnoj instanci radi ispitivanja, odnosno rešavanja, a ne sadrži nove relevantne činjenice;
4. predstavke će biti odbačena ako se pokaže da je nespojiva s odredbama Konvencije ili protokola uz nju, očigledno neosnovana, ili predstavlja zloupotrebu prava na predstavku;
Pre druge faze, postoji mogućnost da se postigne prijateljsko poravnjanje između podnosioca predstavke i tužene države. Tačnije, kada se predstavka proglasi prihvatljivom, sledeći korak je postizanje prijateljskog poravnjanja.
Obaveza države je, da pored toga što se poravna sa žaliocem, preduzme određene mere kako se slična situacija ne bi ponovila i kako bi se sprečilo da se ubuduće krše ista prava. U svim fazama postupka, mogu se voditi pregovori u cilju prijateljskog poravnanja. Pregovori o poravnanju su poverljivi. Ukoliko se postigne prijateljsko poravnanje, Sud će brisati ovaj predmet sa liste odlukom koja sadrži samo kratak prikaz činjeničnog  stanja i rešnje koje je postignuto. Ako do poravnjanja nije došlo, nastavlja se rasprava o meritumu.
U daljem toku postupka, sledi iznošenje dokaza, tj.kada je Veće prihvatilo predstavku, ono može da pozove stranke da podnesu dalje dokaze i pismena zapažanja, uključujući i bilo kakve zahteve za “pravičnim zadovoljenjem” i da prisustvuju javnoj raspravi.