Izvor: Tanjug TV Photo:Tanjug

Beograd, 24. oktobar 2024. – Radoš Đurović, direktor uprave Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, gostovao je u emisiji ,,T.ačka RAZNO’’ na televiziji Tanjug, gde je govorio o aktuelnim politikama migracija i azila u EU i na Zapadnom Balkanu kao i o njihovim efektima na Srbiju. Dok  EU prihvata ukrajinske izbeglice, za koje se očekuje lakša integracija,  izbegli  sa Bliskog istoka kao iregularni migranti nailaze na restriktivne politike zbog anti-migrantskih unutar-političkih trendova i percipiranih bezbednosnih i drugih rizika.

Govoreći o teškom i opasnom putu koji migranti prolaze da bi stigli do EU, Đurović je istakao da mnogi izbegli ljudi rizikuju živote prelazeći ratne zone, granice, pre svega uz pomoć krijumčara i suočeni sa nehumanim i gotovo neprijateljskim uslovima i tretmanom. Na tom putu, hiljade migranata godišnje gubi život, posebno prilikom pokušaja prelaska Sredozemnog mora, ali i stradajući duž kopnenih ruta migracije preko Zapadnog Balkana.

Odgovarajući na pitanje da li je na pomolu nova migrantska kriza i šta Srbija u tom smislu može da očekuje i da li će prihvatni centri biti ponovo otvoreni, Radoš Đurović se osvrnuo na broj ljudi koji dolaze u EU, a prelaze preko Balkanske rute i Srbije. Prema procenama Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, preko 40 000 ljudi je ušlo u Srbiju od početka 2024. godine, što je manje u odnosu na više od 108 000 ljudi koji su kroz Srbiju prošli 2023. godine. Najveći broj ovogodišnjih pridošlica je put nastavio dalje iz Srbije ka BiH, ali se od juna ove godine migracija delom usmerila ponovo ka Mađarskoj i Hrvatskoj. Posle opsežnih policijskih akcija u Vojvodini u poslednjem tromesečju 2023. godine migracija kroz Srbiju prema Hrvatskoj, Mađarskoj i Rumuniji je značajno bila usporena i gotovo zaustavljena sve do maja 2024.godine. Iako je reč o intenzivnom prilivu migranata koji se kreću rutama preko Turske i Zapadnog Balkana ka EU u prethodne dve godine, ukupne brojke izbeglica koji kao iregularni migranti uđu u EU je daleko manji od priliva izbeglica u EU iz 2015. godine, kao što je manji i od priliva izbeglica iz Ukrajine od početka rata u Ukrajini.

Ipak, Đurović ističe da su različiti bili odgovori EU i njenih zemalja članica na pomenute izazove. Tako na primer, iako je 8.5 milona izbeglica došlo u EU iz Ukrajine za samo prva 2 meseca rata u Ukrajini 2022. godine, nije bilo nikakvih problema u pogledu njihovog prihvata i potrebne solidarnosti među državama članica EU. Isto se ne može reći za prihvat izbeglih iz Azije i Afrike još od 2015 na ovamo. Kako je Đurović podvukao puno je faktora koji su doprineli uspešnom prihvatu Ukrajinskih izbeglica, ali je sigurno da kada države žele da rešavaju probleme, za tako nešto i pronađu model i kapacitete, jer su države činioci koji po prirodi stvari i raspolažu najvećim resursima i kapacitetima za rešavanje makroproblema, uključujuči i migraciju, u savremenom svetu. U pogledu ukrajinskih izbeglica, svaka od zemalja EU je bila uključena u  simbiozu prihvata i solidarnosti koja je dala rezultate. Motivi za ovako uspešno reagovanje EU na nepredvidive probleme migracija u slučaju Ukrajine su različiti i kompleksni i tu se možda nalazi i sam ključ za rešavanje sličnih problema migracije i u budućnosti. Kako je Đurović istakao, EU je uspešno prihvatila ukrajinske izbeglice između ostalog i zato što je bio u pitanju rat na njenim granicama, ali i zbog toga što se radi o Evropljanima, odnosno ljudima za koje ne postoji strah kod evropskih elita i šire javnosti da će biti problema oko njihove integracije ili da će priliv evropskih izbeglica imati negativnih političkih posledica na unutrašnjem planu zemalja članica EU. Takođe, EU i njene članice su u migraciji ukrajinskih izbeglica videle i svojevrsnu perspektivu u pogledu pribavljanja dodatne radne snage.

Sa pogoršanjem stanja na Bliskom istoku, ratom u Palestini, Libanu i tenzijama između Izraela i Irana, broj ljudi koji se neposredno nalaze u opasnosti po život i sopstvenu imovinu se rapidno povećao. Preko 440 000 izbeglica je iz Libana već pristiglo u ratom opustošenu Siriju, a izbeglice iz Libana delom pokušavaju i da se domognu Jordana ili da se morem domognu Turske i Kipra. Kada se ima u vidu višemilionski broj sirijskih izbeglica koji se od ranije nalaze u isto regionu ali i postojanje idalje nestabilnih područja Iraka i Sirije, može se osnovano pretpostaviti da bi dalja eskalacija oružanog konflikta mogla da pokrene talas izbeglica prema pokrajini Idlib koja je pod turskom kontrolom ali i prema samoj Turskoj, koja već sada prihvata više od 4.5 miliona izbeglica. Takav scenario i njegova dalja eskalacija put Evrope bi u mnogo čemu zavisili od ponašanja i kapaciteta Turske kao krucijalnog aktera kada je reč o upravljanju/zaustavljanju iregularnih migracija koje preko Istočnog Mediterana vode ka EU.

Države članice hoće legalnu radnu migraciju, ali ne i iregularnu migraciju

Đurović objašnjava da postoje generalno dva načina migracije ka EU, jedna je radna legalna migracija što birokratije i razvijene države Zapada preferiraju, a druga je takozvana iregularna migracija koja iz perspektive konkretnih razvijenih zemalja nosi razne rizike po bezbednost i integraciju i predstavlja opasan presedan i pull factor dalje masovne migracije ka Evropi.

Međutim, po Đuroviću obe vrste migracija nose sa sobom, na kraju, vrlo slične probleme. Što se tiče adiministracija Zapadnih zemalja iste su zainteresovane za radne migrante kada je potreba ekonomskog razvoja u prvom planu,  iako i radni migranti i takozvani iregularni migranti dolaze iz sličnih ili povezanih regiona. Đurović podvlači kako obe grupe migranata dolaze iz zemalja sa sličnim, religijskim, kulturološkim, istorijskim, jezičkim i drugim karakteristikama, ali da se ipak legalne radne migracije preferiraju. Shvatanje elita je jasno, oni žele da biraju koga i sa kojim kvalifikacijama žele da dovedu ali žele i da migrante dovedu isključivo legalnim putem.  Sa druge strane, nejasne se poruke  pak upućuju široj javnosti i ljudima koji žive u zemljama porekla, a koji su pozvani odnosno nisu pozvani da dodju u EU. Kako Đurović ističe, mi vidimo na terenu, a to je nešto što dele i naše kolege iz drugih zemalja, da kada izbeglice dolaze oni ne razumeju tu razliku između legalne i iregularne migracije i ono šta zemlje razvijenog sveta i EU od migracije žele. Ne razumeju da se tu radi o profitu i ekonomskoj računici, te da neko ima pravo da dođe ako zna da radi i putuje legalno, a drugi ko je ugrožen i nema način da dođe sa radnom vizom u svom putnom dokumentu, da nema na to pravo. Izbegli ljudi koji putuju najčešće iregularno vide i čuju poziv za dolazak nove radne snage, pa kažu makar ćemo ako treba mi ugroženi raditi i više tamo gde nas čekaju i gde nas zovu da dođemo, jer i mi smo radna snaga. Postoji veliki problem evropskih elita kako da u javnosti i u prema društvima trećeg sveta, odakle migranti dolaze, iskomuniciraju njihove potrebe za legalnom radnom snagom.

Ubrzana fortifikacija EU i novi aranžmani EU sa trećim zemljama

Komentarišući sadašnju migracionu politiku EU i postojeće planove, Đurović je kazao da se EU ubrzano fortifikuje kroz izgradnju fizičkih prepreka, zidova i barijera, ali i da migraciju pokušava da uspori kroz paralelno zaključivanje lukrativnih sporazuma za savladavanje migracije sa trećim zemljama u svom susedstvu ili na putu migracije ka Evropi. Đurović podseća da se EU u svojim politikama okreće ka zaključivanju multisektorskih sporazuma sa trećim zemljama koji sadrže ekonomske, finansijske, trgovinske, političke i druge aranžmane koji prate okosnicu koja se odnosi na borbu protiv iregularne migracije. Takvi sporazumi se zaključuju sa Tunisom, Marokom, Turskom i drugim tranzitnim zemljama, dok se akcioni planovi razvijaju po istom obrascu i za zemlje Zapadnog Balkana i za one duž glavnih migrantskih ruta koje vode ka EU (kao što je centralno-mediteranska ruta). Vreme će pokazati kakve aranžmane EU planira da zaključi i pojedinačno sa zemljama Zapadnog Balkana, a sa tim u vezi stoje i izjave predsednice EUkomisije da EU pažljivo prati način implementacije albansko – italijanskog sporazuma o centrima za prihvat migranata. Ako isti bude pokazao rezultate možda bi mogao da se multiplikuje izmedju ostalog i na zemlje na spoljnim granicama EU, širom Zapadni Balkana, ali i na drugim područjima van EU.

Posebnu pažnju privlači i neočekivani predlog EUkomisije Savetu EU da zemlje članice razmotre mogućnost formiranja centara za deportacije (return hubs) van zemalja članica EU, a u neposrednom susedstvu EU, što ukazuje na dalju radikalizaciju politika EU u vezi zaustavljanja iregularne migracije i na njenim spoljnim granicama.

Pravno sporno osnivanje centara u kojima bi se odlučivalo o aplikacijama za azil van EU

Odgovarajući na pitanje da li možemo očekivati u budućnosti sporazume sa EU nalik albansko-italijanskom sporazumu u vezi prihvatanja izbeglih lica van teritorija zemalja destinacije, Đurović ističe da pravosudni sistem igra ključnu ulogu i u pitanjima azila i poštovanja osnovnih ljudskih prava i da može osujetiti sporazume poput italijansko-albanskog sporazuma, kao što je italijanski sud već učinio i naložio slanje migranata u Italiju odmah pošto su prispeli u albanske luke i novoformirane centre za trijažu. Slično se dogodilo i sa sporazumom između Velike Britanije i Ruande, koji je predviđao izmeštanje azilanata i odlučivanje o njihovim zahtevima za azil u Ruandi. Ovakvi sporazumi, koji imaju za cilj da outsource-uju nadležnost odlučivanja o zahtevima za azil, u pravnom smislu su sporni sa mnogih aspekata uključujući poštovanje prava izbeglica da dobiju utočište, pitanje vršenja jurisdikcije jedne zemlje u drugoj, garantovanja fer postupka, prava na saslušanje pred sudovima zemlje destinacije, mogućnosti ulaganja pravnih lekova, pitanja dostupne pravne pomoći i drugih pitanja koja opterećuju ovaj sporazum.

EU hoće osnivanje deportacionih centara van granica EU, ali to zavisi i od zemalja na granicama EU

Đurović je istakao da za razliku od albanskog-italijanskog sporazuma koji predviđa smeštanje izbeglica i sprovođenje azilnih procedura van Italije, a u Albaniji, EU sada zagovara otvaranje  deportactionih centara u trećim zemljama, van granica EU. Pitanje deportacionih centara ili centara za povratak je drugo pitanje u odnosu na otvaranje trijažnih centara van granica EU nalik italijanskim centrima u Albaniji. Kako je Đurović objasnio, deportacioni centri su namenjeni za migrante čiji je azil odbijen, pa treba da se vrate u zemlje porekla. Evropska komisija je nedavno predložila EU Savetu razmatranje uspostavljanja takvih centara van granica EU. Prema Đuroviću uspostavanje ovih deportacionih centara je nešto što može da se desi i na Zapadnom Balkanu. Čini se da je interes pojedinih zemalja članica EU pa i same Evropske komisije, da se pitanje deportacija realizuje van EU i da u to budu uključene zemlje Zapadnog Balkana kao najbliže. Realno je očekivati uspostavljanje deportacionih centara van EU, ali to zavisi i od spremnosti trećih zemalja da prihvate takav aranžman. Kako Đurović kaže, iako su troškovi visoki, takvi sporazumi često uključuju dodatne finansijske, ekonomske i političke benefite za zemlje učesnice, kao što je bio slučaj sa Tunisom, Marokom i Turskom. Za mnoge zemlje, uključujući potencijalno i zemlje Zapadnog Balkana, ovi sporazumi mogu biti privlačni, jer donose koristi i položaj partnera EU, bez ugrožavanja domaće sigurnosti i dobrobiti domaćih građana. Stoga, Đurović naglašava da nije iznenađujuće da bi Zapadni Balkan mogao postati deo takvih EU aranžmana u budućnosti.

Nasiljem, ogradama, barijerama i planiranim deportacijama se ne rešava pitanje migracija

Međutim, Đurović smatra da migracione tokove nije moguće zaustaviti nasiljem, ogradama, isturenim centrima za povratak i planiranim deportacijama, jer ljudi u bezizlaznim situacijama i dalje rizikuju sve da bi našli sigurnost i započeli novi život u Evropi. On veruje da će se migracija nastaviti sve dok ne dođe do političkog rešenja i stabilizacije u zemljama iz kojih migrant/izbegli beže. Suština problema iregularne migracije se ogleda u patnji izbeglih ljudi koji se nalaze u bezizlaznoj situaciji. Oni ne mogu da se vrate odakle su došli. Samim tim ako nema sigurnih mesta gde bi izbegli mogu da se vrate, oni se ne mogu ni zaustaviti. Ovi ljudi će rizikovati i svoj život i zdravlje, samo da se domognu neke sigurne luke.

Mnogi političari eksploatišu pitanje migracija u cilju ostvarivanja političkih poena

Komentarišući integrisanost sirijskih izbeglica u nemačko društvo, Đurović ističe da su po nekim različitim zaključcima ti ljudi uključeni manje ili više uspešno u nemačko društvo i da oni koji su ostali u zemlji u velikom broju doprinose na tržištu rada. Pri tome je idalje toliko velika potreba za radnom snagom, da čak ni ukrajinske izbeglice ne zadovoljavaju potrebe Nemačke za 5 miliona novih radnika.

Kroz svetlo ekonomije i politike treba posmatrati ove probleme. Po Đurovićevim rečima, nekako pred evropske izbore koje su se desili sredinom ove godine, mnoge političke elite su migraciju ocenile kao pitanje od posebnog značaja za glasače. Migracija se u pojedinim zemljama našla na prvom mestu po interesovanjima građana, ali su u većini slučajeva u Evropi među glasačima preovladavala pitanja socijalne pravde, ekologije, rata Rusije i Ukrajine. Kada pokrećete pitanje migracije u političkoj areni pred vama često leži velika perspektiva, jer na bilo koje agitovanje nema ko da vam uzvrati. Migranti nemaju svoje predstavnike u političkim debatama niti svoj glas u parlamentu. Eksploatisanje problema migracie je moguće ostvarivati i kroz korišćenje i plasiranje polu-istina, neproverenih, ksenofobičnih ili senzacionalističkih informacija. Đurović podvlači da je tema migracija toliko kompleksna da ona ne može da se reši odjednom ili u celini, ali može stalno da se eksploatiše, tako da nije iznenađujuće da sada i migracije ulaze u centar fokusa političkih elita desne orijentacije i političkog centra u Evropi.

Dok su prihvatni centri zatvoreni, migranti odnosno porodice sa decom se smeštaju u neuslovne prostorije policijskih stanica

Komentarišući situaciju oko prihvatnih centara za izbeglice u Srbiji, Đurović je istakao da su prihvatni centri u Srbiji zatvoreni i to oni koji se nalaze na kritičnim mestima, gde migranti najčešće prolaze, na granicama prema Bosni, Bugarskoj, Mađarskoj i Hrvatskoj. Tako na primer, navedeno je da je prihvatni centar u Subotici  faktički zatvoren još od početka 2024. godine, a deklarativno od avgusta 2024.godine.  Đurović je dalje objasnio kako Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila vidi veliku potrebu da se taj centar u Subotici otvori, zato što ljudi stalno pokušavaju da pređu granicu uz pomoć krijumčara i po pushback-ovanju nazad u Srbiju oni nemaju gde da budu smešteni na području Vojvodine. Prema podacima CZA, dnevno oko 200 ljudi pokuša da pređe granicu sa Mađarskom, ali Mađarske vlasti, kako Đurović objašnjava, vraćaju migrante u Srbiju, koji se onda izvode pred srpske prekršajne sudove i druge institucije. Dok traju procedure, policija u Subotici smešta migrante, žene i decu u policijske stanice jer je u nemogućnosti da im obezbedi adekvatniji smeštaj. Policijske stanice su posebno neuslovna mesta za smeštanje i zadržavanje velikih porodica sa decom i to predstavlja problem. Tako da je važno da postojeći prihvatni centar Komesarijata za izbeglice i migracije u Subotici radi kako bi se pružili adekvatni uslovi za smeštaj izbeglih lica. Odgovornost je Komeserijata za izbeglice i migracije da otvori ovaj zatvoren centar i da na taj način omogući drugim institucijama da se nesmetano bave problemima migracije i izbeglica iz domena sopstvene nadležnosti bez dilema po pitanju njihovog smeštaja. Kako je Đurović rekao, CZA je apelovao da se prihvatni centri ne zatvaraju, ali vidimo da se razlozi za zatvaranje ili otvaranje ovih centara ne ogledaju nužno u situaciji na terenu i problemima svih institicijama na terenu koje one imaju u vezi ovog  pitanja. Kako Đurović objašnjava, vrlo verovatno i dobri susedski odnosi Srbije sa Mađarskom ili sa Hrvatskom takođe utiču na način rada naših centara blizu spoljnih granica EU.

Frontex može doprineti uspostavljanju efikasnijeg sistema readmisije između Srbije i država suseda

Odgovarajući na pitanje šta se može od Frontex-a očekivati u narednom periodu kada su u pitanju zemlje Zapadnog Balkana, odnosno kada je Srbija u pitanju, Đurović je ukazao na to da Srbija ima novi ugovor sa Frontex-om kojim se daju izvršna ovlašćenja Frontex-u ali i omogućava da deluje duž granica Srbije sa zemljama koje nisu nužno članice EU. Ipak, za sada u praksi, prisustvo Fronex-a na terenu je vezano isključivo za delovanje srpske policije i koordinaciju u tom smislu. Đurović je objasnio da se Frontex nalazi na granici sa Mađarskom, s vremena na vreme na bugarskoj granici, a prema novom sporazumu očekuje se da će Frontex biti i na državnim granicama sa Severnom Makedonijom. Kako Radoš Đurović ističe uloga Frontex-a je i precenjena. Timovi CZA ne vide da prisustvo Frontex-a u Srbiji zaustavlja krijumčare, krijumčarenje i ilegalnu migraciju ljudi. Uloga Frontexa bi bila značajna, ukoliko bi se Frontex nalazio u Srbiji i u susednoj zemlji odakle dolaze ljudi i ukoliko bi se preko Frontex-a uspostavio efikasniji sistem readmisije. Srbija ima problem, jer migranti dolaze iz Severne Makednonije i Bugarske u Srbiju pri čemu ne traže azil u Srbiji, ali pošto uđu u Srbiju, migranti se ne mogu vratiti u susedne zemlje, jer te zemlje često ne daju saglasnost za njihovu readmisiju. Kako Đurović ističe, vrlo često mi nemamo takvu saglasnost, tako da Srbija trpi veliki pritisak šta da radi sa ljudima koje ne može da vrati iako sporazumi o readmisiji sa istim zemljama postoje. Prisustvo Frontex-a bi u tom smislu moglo da olakša komunikaciju i susedne zemlje ne bi mogle da ignorišu zahteve koje upućuje Srbija i kroz to svetlo treba gledati budućnost Srbije u ovim politikama readmisije. Kako Radoš Đurović kaže, Srbija se nalazi u jednom jakom nezahvalnom položaju, jer se na severu graniči sa zemljama EU koje sve više uvrđuju svoju granicu prema Srbiji, a na jugu Srbija ima porozne granice pri čemu nema uspešnu saradnju sa susednim državama koje takođe žele da se oslobode pritiska migracije sa svoje teritorije i to što pre.