autor: APC | foto: APC

Adaševci, 17. februar – Hejrat, stara je samo pet dana, teška samo 2,700 grama, ali je danas je iz Adaševaca krenula na put sa majkom i petoro bra?e i sestara ka Nema?koj gde je ?eka tata. Ispratio je naš tim APC/CZA i Gordana i Neda iz Centra za socijalni rad iz Šida.

Ro?ena je ovde u petak 12. februara oko pono?i. Njena majka ?uni sa petero dece krenula je iz Iraka da se pridruži mužu koji je pre ?etiri meseca stigao u Nema?ku. Dve sedmice je sa decom – jedno drugom do uveta, starosti od godinu dana do šest godina, trudna  ?uni žurila da u Nema?ku stigne pre poro?aja. Ali on je po?eo oko pono?i u autobusu u Adaševcima gde su izbeglice pristigle iz Preševa ?ekale dolazak voza iz Hrvatske da nastave put dalje. Ušla je u ambulantu Lekara bez granica i porodila se za par minuta. Našu koleginicu Jasminu koja je ušla za ?uni i izašla na par minuta da potraži prevodioca, po povratku sa?ekao je de?iji pla?. Mala Hejrat je ve? bila ro?ena. Pozvana su kola hitne pomo?i, majka i beba su preba?ene u Sremsku Mitrovicu, a u autobusu je ostalo petoro njene uplakane dece.  Izvodi ih slu?ajni saputnik Samir i pokušava da umiri. Jasmina zove Centar za socijalni rad iz Šida, socijalna radnica odmah stiže, vodi uplašenu i sanjivu decu u de?iji kutak, utopljava, daje mleko, teši na njima nepoznatom jeziku, ali miluje toplom rukom dok nisu zaspali. Kada su se probudili preba?eni su u hraniteljsku porodicu. Hraniteljka ?ini sve da ih oraspoloži, ali uznemireni su. Suviše su mali da bi mogli da preuzmu brigu jedni o drugima, ne razumeju jezik, dozivaju majku… Majka brine za njih i pla?e u bolnici u Sremskoj Mitrovici.  Kurdkinja je i prevodilac za arapski nije dovoljan. Sre?om mi, jedini od svih organizacija na terenu, imamo prevodioca za kurdski jezik i uklju?ujemo ga. Od petka do danas on je bio na vezi sa majkom, ocem, decom…

Napokon jutros odlazimo po bebu i ?uni. Usput svra?amo u Pe?ince. Jelena Petrovi? koja ?eka de?ake blizance i održava trudno?u, od pacijentkinja iz bolnice u Sremskoj Mitrovici saznala je za ?uni i njenu bebu, javila nam se na fejsbuk i ponudila sve što je potrebno devoj?ici. Kupimo – benkice, zekice, ?ebad, flašice, kapice, higijenu… i žurimo po majku.

Naš tim sre?uje pravne formalnosti. Gubimo vreme u Sremskoj Mitrovici, jer je devoj?ica ro?ena u Adaševcima, pa naši pravnici moraju tamo da regulišu rodni list. Dok ?uni i naš pravnik u kancelariji mesne zajednice daju podatke ?uvamo Hejrat. Ve? smo se osposobili. Koleginica Svetlana je hrani na flašicu i ljuljuška. Jako je dobra i ne pla?e.

Ali pla?u ve?a deca. Kada su ugledali majku u Adaševcima potekle su reke suza. Zagrljaji, poljupci, jecanje, uzdasi olakšanja… Odahnuli su svi. Sem ?uni. Ona nas pita ho?e li naša Svetlana sa njom do Nema?ke. Umirujemo je i objašnjavamo da to nije praksa, da ?e se ona sna?i, da ?e joj ljudi pomo?i…Da je starija devoj?ica uz nju.

Iscrpljena je i fizi?ki i emotivno. Taj ostatak puta je za nju i njenu sitnu decu ogroman. Ne pri?amo joj o sve težem prolasku granica, vra?anju ljudi, ?ekanjima… Pri?amo joj o vozu, o ljudima kojima može da se obrati za pomo? na usputnim stanicama, o tome na šta da obrati pažnju, kako da ?uva decu… Ube?ujemo je da ?e sve biti u redu, da ?e sti?i kod muža, da ?e imati miran i druga?iji život.

Kažemo joj :“Ti si hrabra žena“, a ona uzvra?a: „Vi ste dobri ljudi“.