autor: APC | foto: APC  

Krnja?a, 16.mart – Me?u stotinjak umornih, zabrinutih  lica u Centru za azil u Krnja?i, gde su smeštene izbeglice iz Irana, Somalije, Maroka, ali i Sirije, Avganistana koje je  odluka o zatvaranju balkanske rute zatekla u Srbiji, ili su ovde vra?eni iz Hrvatske, smeh i užurbanost dve sirijske devoj?ice deluje gotovo jereti?ki. Devetogodišnja Asja i njena osmogodišnja sestra Jasemin ovde su sa roditeljima oko tri nedelje, a od pre nekoliko dana krenule su na nastavu u osnovnu školu u Krnja?i. Upisane su u drugi razred, pakuju školsku torbu svako jutro, raduju se novim  drugarima i sedaju u školske klupe kao sva deca u Srbiji njihovih godina.

Ali nisu Asja i Jasemin kao sva druga deca u Srbiji ili negde drugo gde nema rata. One su iz Sirije. Njihova porodica pobegla je od rata, razaranja, straha i krenula na opasan i težak izbegli?ki put ka  Nema?koj. Zaustavljeni su na granici Hrvatske. Sada su u Srbiji. Jedno  vreme proveli su u Adaševcima, posle su se smestili kod prijatelja u Beogradu, nadaju?i se da je pitanje dana kada ?e krenuti dalje… a onda su se morali pomiriti sa tim da do daljnjeg ostaju ovde. Sa azilnim potvrdama dobili su smeštaj u Centru za azil u Krnja?i, me?u ljudima sli?nih ili istih sudbina. Tu smo ih i upoznali.

Kako, kao i do sada svakodnevno obilazimo ljude u Centru, u psihološkim radionicama pokušavamo da ih osnažimo, informišemo ih o njihovim pravima, statusu u Srbiji, a posebno se trudimo oko dece, da ih koliko god je to mogu?e uklju?imo u normalan život, Asja i Jasemin su nam bili prioritet. U stvari škola nam je bila prioritet, jer bez škole i kontakta sa vršnjacima nema ni privida normalnog života za ovu decu.

Asjini i Jaseminini roditelji su nam dali pristanak da devoj?ice upišemo u ovdašnju školu. To nije uvek lako, kako zbog toga što roditelji misli kako ?e brzo dalje, tako i zbog brojnih opstrukcija na koje i njihove odluke i želje nailaze.

Ali zato su se škola „Zaga Malivuk“ u Krnja?i i u?iteljica Doris pokazali za primer.  Kada ih je naš tim- psiholog, pedagog i prevodilac koji su devoj?icama doneli školski pribor, oka?ili im na le?a ran?eve i uzeli ih za ruku i hrabre?i uveli u školski hol, ovde su ih do?ekali raširenih ruku. U?iteljica je pripremila svoje ?ake na dolazak dve nove drugarice.  Sa?ekale su ih  ?estike iznena?enja i dobrodošlice, crteži,  cve?e, deca su na engleskom devoj?ice pitala za imena, grad iz koga dolaze, pokazivali u?ionicu, školsko dvorište, nudili pomo? oko u?enja, zada?e..

Asja i Jasemin su bile oduševljene. Živnule su, razgovarale sa drugarima preko crteža, sa oduševljenjem prepri?avale svoj dan roditeljima po povratku u Centar.

Sada svako jutro idemo po njih i vodimo ih u školu. Njihovi roditelji, koji su u nekoj vrsti letargije i bezna?a, su nam zahvalni, ali bez snage da decu ohrabre više, da ih podrže. A škola devoj?icama mnogo zna?i. Zato se mi trudimo. Vodimo ih svako jutro na nastavu, ?ekamo da završe. Naši  volonteri studenti, sede pored njih u klupi sve vreme nastave. Prevode, pomažu… Dok se Asja i Jasemin ne naviknu.

Onda ?e sve biti lakše. Ili bar – u školi ?e biti lakše. Ostale muke ostaju.