Izvor: Radio Slobodna Evropa  Foto: Radio Slobodna Evropa

Sarajevo, Beograd, 14. jul 2019. – U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome kakav je odnos prema migranatima i izbeglicma u Bosni i Hercegovini i Srbiji. Sagovornici su bili Nidžara Ahmetašević, novinarka i volonterka iz Sarajeva koja pomaže izbeglicama i Radoš Đurović, direktor beogradskog Centra za pomoć tražiocima azila.

Bilo je reči o tome zašto je u Bosni i Hercegovini i Srbiji promenjen odnos prema izbeglicama i migrantima, pa se oni umesto dobrodošlice, koja im je iskazivana na početku, danas se sve više susreću s netrpeljivošću, o neljudskim uslovima u prihvatnim kampovima, o maloletnim migrantima bez roditelja koji su prepušteni ulici, o požrtvovanosti volontera koji se jedini trude da olakšaju muke migantima i izbeglicama, kako se hrvatska policija surovo obračunava sa migratima koji iz Bosne i Hercegovine ilegalno uđu u Hrvatsku, kako hrvatska predsednica štiti policajce pričom da se migranti sami povređuju jer prelaze preko teškog terena, kao i o tome da li Evropska unija planira da od Bosne i Heregovine i Srbije napravi mesto odakle će se migranti deportovati u države iz kojih su pobegli.

Omer Karabeg: U poslednjih godinu dana u Bosni i Hercegovini je bitno promenjen odnos prema izbeglicama i migrantima. Nestalo je dobrodošlice koja im je iskazivana na početku. Danas se vlast i deo građana odnose prema njima kao prema stranom telu koje opterećuje društvo. Ide se dotle da ih povezuju sa kriminalom, nazivaju ih siledžijama, čak i teroristima i gledaju da ih se što pre oslobode. Kako je došlo to takvog preokreta?

Nidžara Ahmetašević: Nije baš tako veliki preokret. Ali to jeste slika koja se dobija iz medija. I dalje veliki broj ljudi punim srcem pomaže migrantima i s njima dijele ono što imaju, a ljudi u Bosni i Hercegovini nemaju puno. U Tuzli, na primjer, svaki dan na ulicama možete vidjeti četu volontera koji bez ikavih donacija pomažu tim nesretnim ljudima. Ista je situacija u velikom broju sela kroz koja se kreću migranti. Pomažu im i u Sarajevu i u Velikoj Kladuši, mada manje nego ranije. Moram reći da se atmosfera ponegdje promijenila, naročito u Bihaću. Do toga je došlo pod jakim pritiskom propagande koja je diktirana od lokalnih vlasti, a djelomično i od međunarodnih organizacija koje u Bosni i Hercegovini rade sa izbjeglicama i migrantima.

Radoš Đurović: U Srbiji još uvek, među građanima pre svega, postoji razumevanje za izbeglice. Građani u njima ne vide ekonomske migrante nego ljude koji traže spas. Ali sve više, naročito u medijima, jača antimigrantska retorika, mada još uvek nemamo situciju kakva postoji u našem susedstvu i širom Evrope.

Vlast ignoriše izbeglice

Omer Karabeg: Gospođo Ahmetašević, kažete da građani pomažu, međutim iz vlasti dolaze potpuno drugačije poruke. Recimo, Milorad Dodik kaže da Republika Srpska ne želi migrante i izbeglice i ne dozvoljava da se na teritoriji Republike Srpske napravi bilo kakav prihvatni centar. On čak tvrdi da Bošnjaci motivišu migrante da dolaze u Bosnu i Hercegovinu da bi im dali državljanstvo i tako menjali etničku strukturu Bosne i Hercegovine. On tvrdi da Sarajevo planira da naseli 150.000 migranata.

Nidžara Ahmetašević: Dok Dodik to govori, bošnjački i hrvatski političari ne pružaju tim ljudima nikakavu podršku i ne obezbjeđuju im human i dostojanstven smještaj. Vlast u Federaciji nije uradila ništa da pomogne migrantima i izbjeglicama. Kantonalne vlasti u Tuzli i Sarajevu ignorišu te ljude. U ovom trenutku u Sarajevu nekoliko stotina ljudi spava po parkovima, na ulicama i u napuštenim zgradama. Tačno je da je Milorad Dodik izjavio to što ste naveli, ali je kasnije i rekao da tim ljudima treba omogućiti human prolazak kroz Bosnu i Hercegovinu. Ne volim da se slažem s Dodikom, ali se slažem s njim kada kaže da migrantima treba omogućiti human prolazak kroz ovu zemlju. Vlasti u Federaciji rade mnogo gore stvari, naročito u Bihaću, gdje je tim ljudima ograničena sloboda kretanja i gdje ih tuku na isti način kako to radi hrvatska policija. To što radi policija u Bihaću je puno gore od ponašanja policije Republike Srpske prema migrantima koji prolaze kroj taj entiiet. Nismo čuli za bilo kakav problem.

Omer Karabeg: U kakvim uslovima danas žive migranti i izbeglice?

Radoš Đurović: U Srbiji su uslovi različiti. U centrima za azil uslovi su daleko pristojniji od onih u tranzitnim centrima. Recimo, u tranzitnom centru u Adaševcima nema uslova za normalan život. Nema ni vode za piće. To mesto je izolovano, daleko od gradske sredine i ljudi tamo zaista teško žive. Posebno je ozloglašen kamp u Obrenovcu u okolini Beograda, gde se najčešće smeštaju muškarci-samci i maloletnici bez roditelja. Mnogi od njih nemaju ni svoj krevet. Migranti i izbeglice se žale na užasne uslove u kojima žive, na nasilje koje tamo vlada, a često i na ponašanje službenika Komesarijata za izbeglice.

Neljudski uslovi

Nidžara Ahmetašević: Mene je stid pričati o tome u kakvim uslovima žive migranti i izbjeglice u Bosni i Hercegovini. Žive u strašnim uslovima. Mislim da su migrantski kampovi u Bosni i Hercegovini među najgorim u Evropi. Jedini koji je djelomično pristojan to je onaj u Salakovcu kod Mostara koji kontroliše Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice. U ostalim, koji su uglavnom pod kontrolom Međunarodne organizacije za migracije, stanje je jako loše. Recimo, u kampu Sedra u Cazinu, koji je napravljen u jednom hotelu koji je bio pred rušenjem, nema tekuće vode. Sobe su pune vlage, ljudi nemaju šta da rade, žive kraj puta. Slično je i u kampu Bira u predgrađu Bihaća. Kamp Miral u Velikoj Kladuši je mjesto horora gdje niko ne želi da bude. Vlada nasilje među ljudima koji su prisiljeni da tu žive što ja potpuno razumijem, jer kada nekoga ostavite da živi u neljudskim uslovima – naravno da će izbijati tenzije. Prema migrantima se nasilnički ponaša i privatno obezbeđenje koje plaća Međunarodna organizacija za migracije i to u prisustvu službenika te organizacije. Najgori je novi kamp Vučjak koji je napravio grad Bihać. To se ne može zvati kampom. To je u stvari jedna livada na kojoj migranti žive u užasnim uslovima.

Omer Karabeg: Čini se da su u Srbiji u najgoroj situaciji maloletni migranti bez roditelja. O njima niko ne brine.

Radoš Đurović: Deca i maloletnici bez pratnje roditelja su definitivno najugroženiji kod nas. Mnogo ih je na ulicama Beograda. Smeštaju ih u ozloglašeni kamp u Obrenovcu i u Centar za azilante u Krnjači gde su izloženi nasilju, krijumčarima i trgovcima ljudima koji haraju po tim kampovima. Jedan maloletnik je ubijen ispred kampa pošto su ga krijumčari tražili po kampu. Deca se često iz Beograda upućuju u Sjenicu i Tutin koji su 250 kilometara udaljeni od Beograda. Ukoliko odbiju, u Beogradu se im onda ne pruža zaštita.

Surovost hrvatskih policajaca

Omer Karabeg: Od svih zemalja Balkana, kroz koje prolaze izbeglice i migranti, izgleda da najsuroviji odnos prema njima ima vlast u Hrvatskoj. Kada oni iz Bosne i Hercegovine uspeju da uđu na teritoriju Hrvatske tamošnja policija ih hvata, tuče, oduzima im mobilne telefone i novac i silom ih vraća u Bosnu i Hercegovinu. Bilo je slučajeva i da su pucali na njih. Na to je upozorio Amnesty International, o tome je pisala strana štampa, ali hrvatska policija se i dalje brutalno obračunava sa migrantima.

Nidžara Ahmetašević: Svi su ukazivali na taj problem, ali Brisel uopšte ne reaguje. Meni to govori da postoji prećutno odobrenje da se tako postupa prema ovim ljudima ne bi li ih se spriječilo da uđu na teritoriju Evropske unije i traže azil. To plaši ne samo migrante nego i nas koji živimo na ovim prostorima. Na taj način će Bosna i Hercegovina i druge zemlje regije postati neka vrsta hot spota, kao što je Lezbos u Grčkoj, gdje će ti ljudi ostati zaglavljeni. Oni još uvijek nekako uspijevaju da se domognu Evropske unije, ali bojim se da će im to sve manje biti moguće, pa će protiv svoje volje ostati u Bosni i Hercegovini ovakvoj kakva je – zaglavljena u procjepu iz koga se ne može iskopati već 25 godina. Mi od oktobra prošle godine nemamo vlast na nivou države. Mi živimo u međuprostoru zajedno sa migrantima koji zahtijevaju da ih sistem zaštiti. Mi taj sistem nemamo, imamo samo ono što što nam diktira Evropska unija, a ona nam diktira – zaustavite ih i spriječite ih da prođu dalje, napravite zidove i neka ti zidovi budu visoki i jaki da ih niko ne može preći.

Radoš Đurović: Ne znam da li u Evropskoj uniji uopšte postoji jedinstvena politika prema migrantima. Međutim, očigledno je da Balkan postaje jedna vrsta tampon zone i da pojedine države Unije žele da kontrolišu tokove migracije u zemljama Balkana. Nezakonite prakse na granicama, pre svega Hrvatske i Mađarske, ne nailaze na otpor i kritiku u našim državama, to se prećutno toleriše. Stvara se balkanski začarani krug gde migranti i izbeglice samo cirkulišu po balkanskim državama. Postoje indicije da se migranti koji stignu do Italije i Slovenije ilegalno guraju nazad u zemlje kroz koje su prošli.

Kolindino “samopovređivanje”

Omer Karabeg:Zanimljivo je kako hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović brani policajce koji maltretiraju migrante. Ona kaže da povrede na koje se migranti žale nisu od policajaca nego da se migranti povređuju jer prelaze preko teškog terena kada pokušavaju da uđu u Hrvatsku. Oni se prema hrvatskoj predsednici samopovređuju.

Nidžara Ahmetašević: Ja sam baš prošle sedmice bila u kontaktu sa dva momka koji su se “samopovrijedili” tako što ih je policija gurnula u rijeku, pa ih, dok su bili u vodi, tukla palicama. Onda su ih izvukli iz rijeke, pošto su im prethodno zapalili sve stvari i razbili telefone. Onako mokre strpali su ih u kombi i uključili hlađenje, tako da su se oni smrzavali dok ih je kombi vozio ukrug. Onda su ih dovezli na teritoriju Bosne i Hercegovine, izbacili iz kombija i gazili po njima. Ne znam kako to predsjednica može protumačiti kao samopovrjeđivanje. Meni je teško shvatljivo to što ona govori, jer sam gotovo svakodnevno u kontaktu sa ljudima koje izbacuju iz Hrvatske sa slomljenim rukama, nogama, zubima, sa teškim povredama. Srećemo se sa djecom koja su to gledala i doživjela teške traume. Nedavno sam pričala sa porodicom iz Avganistana koju su pretukli pred očima dvije djevojčice. A onda su jednoj od njih, dok je plakala, pale naočale, pa je policajac prišao i zgazio ih. Ne znam da li bi i to predsjednica nazvala samopovrijeđivanjem.

Omer Karabeg: Evropska unija se zatvorila. Više ne želi migrante. Nastoji da ih speči da uđu na njenu teritoriju i da ostanu u Bosni i Hercegovini. Da li Brisel bar pomaže da se obezbedi kakav-takav standard tim ljudima?

Nidžara Ahmetašević: To najbolje možete vidjeti ako pogledate slike iz kampova u Bosni i Hercegovini. Ako pogledate kamp Miral ili kamp Bira ili bilo koji drugi kamp koji je plaćen sredstvima koja dolaze u Bosnu i Hercegovinu iz Brisela. Ljudi tu ne žive. Oni samo pokušavaju preživjeti čekajući trenutak kada će se domoći Evropske unije. Brisel je ovih dana uplatio 14 miliona eura Međunarodnoj organizaciji za migracije, jer se novac za izbjeglice ne uplaćuje državi Bosni i Hercegovini već toj međunarodnoj agenciji. Od te sume tek će milion i nešto biti iskorišteno za humanitarne svrhe – za smještaj i hranu. A sve ostalo ide za jačanje granica, jačanje policije i slične stvari.

Salvinijeva “pomoć”

Omer Karabeg: Ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović uputio je ovih dana poziv ministru unutrašnjih poslova Italije Mateu Salviniju da poseti Srbiju kako bi razgovarali o tome kako italijanska policija može pomoći srpskoj u traženju odgovora na migrantsku krizu. Salvini je to s radošću prihvatio. Šta srpska policija može naučiti od ekstremnog desničara Salvinija koji će radije pustititi migrante da se utope nego što će dozvoliti da njihov čamac pristane na italijansku obalu?

Radoš Đurović: To zabrinjava. Nikada do sada predstavnici vlasti u Srbiji nisu tako direktno nagoveštavali eventualne akcije prema izbeglicama i migrantima. Ne vidim da srpska policija može nešto da nauči od Salvinija, sem nehumanog i degradirajućeg tretmana tih ljudi. Do sada se srpska policja nije nasilno ponašala prema migrantima, iako ima svedočenja da je bilo i takvog ponašanja na granici. Ali to se ne da porediti sa nasiljem na granicama drugih država. I upravo zbog toga se pitamo da li ovaj poziv Saviniju znači da Srbija menja stav prema migrantima.

Nidžara Ahmetašević: Mene je od toga strah, ali me je isto tako strah što u Bosni i Hercegovini, kad je riječ o migracijama, nalaze savjetnike među političarima iz Mađarske, Poljske i Sjedinjenih Američkih Država. Podsjetila bih da je Mađarska prošle godine ponudila Crnoj Gori da joj pokloni 25 kilometara bodljikave žice da je postavi na granici kako bi spriječila priliv migranata. To me plaši. Plaši me i lično jer ne znam u kom pravcu ide Evropska unija u koju tako silno želimo da uđemo.

Azil

Omer Karabeg: Najvećem delu migranata Srbija i Bosna i Hercegovina su usputne stanice na putu prema zapadnoj Evropi. Međutim, pošto je Evropska unija zatvorila granice, oni mesecima čekaju u Srbiji i Bosni i Hercegovini i ne znaju koliko će dugo čekati. Ima li onih koji su se oprostili od Evropske unije i traže azil u Srbiji i Bosni i Hercegovini?

Radoš Đurović: Ima. Traženje azila ne znači da su se zauvek oprostili od Evropske unije, ali pošto vide da u skorije vreme neće doći tamo gde su naumili, žele da se zaštite i regulišu svoj boravak dok se nalaze u našoj zemlji. U prvih pet meseci ove godine oko 3.400 ljudi izrazilo je nameru da traži azil. Oni izlaze iz kampova, nalaze privatni smeštaj, počinju da uspostavljaju kontakte u lokalnim sredinama i da se zapošljavaju. Većina izbeglica, to znamo iz naših ratova, nije stigla tamo gde je želela, negde je zastala i tu nastavila život. To će se desiti i u Srbiji.

Nidžara Ahmetašević: I u Bosni i Hercegovini ima onih koji žele ostati. Međutim, u Bosni i Hercegovini sistem azila apsolutno ne funkcioniše. Službe vrlo često odbijaju prihvatiti zahtjeve za azil, ili ih prihvate, pa onda odugovlače proceduru do unedogled. Moram reći da u Bosni i Hercegovini nikada niko nije dobio azil. Ne znam da li će ga dobiti iko od ovih ljudi koji ga sada traže. Poneko dobije supsidijarnu zaštitu ili status izbjeglice, obično ljudi iz Sirije. Koliko se sjećam u Bosni i Hercegovini je do juna prošle godine samo jedna osoba radila na azilima. Sad na tome rade dva službenika. Tako da je skoro nemoguće da te dvije osobe obrade zahtjeve za azil koje je podnijelo više od 1.500 ljudi.

Zarobljeni u limbu

Omer Karabeg: Da li će li Bosna i Hercegovina i Srbija postati neka vrsta limba u kome će izbeglice i migranti, koji nemaju nikakve nade da stignu u Evropsku uniju, sedeti maltene do Sudnjeg dana?

Radoš Đurović: Sva je prilika da će mnogi od migranata i izbeglica završiti na ovom prostoru. Međutim, pošto ih sistem ne prihvata, postoji bojazan da će oni biti ugroženi poput Roma i drugih manjina. Bojim se da ih takva sudbina ovde čeka. Apsurdno je odbacivati te ljude, jer su oni zahvalni za svaki hleb, za svaku pruženu ruku. I oni bi u budućnosti itekako mogli da doprinesu našim društvima. Zabrinjavaju me nagoveštaji da bi Bosna i Hercegovina i Srbija mogle da postanu ne samo neka neka vrsta tampon zone, nego i mesto odakle bi se ti nesretni ljudi deportovali nazad u zemlje odakle su došli. O tome se u poslednje vreme sve više govori. Moramo da se borimo da naše države ne postanu produžena ruka onih koji vuku nezakonite poteze suprotne međunarodnom pravu, da ne postanu izvršioci mera koje su suprotne vrednostima modernog čovečanstva. Svesni naše izbegličke prošlosti, moramo da ostanemo ljudi, moramo da budemo svesni da izbeglice kod nas dolaze bežeći da bi spasili živu glavu. I da smo dužni da im pružimo ruku i da im pomognemo.

Nadžira Ahmetašević: Nedavno sam bila u Tuzli sa volonterima koji tamo pomažu izbjeglicama. Vidim jednu ženu koja razgovara sa dva mladića iz Alžira. Pitam ih o čemu pričaju, a ona mi kaže: “Evo kladimo se ko će prije otići iz Bosne i Hercegovine, kome će prije uspjeti da ode i da se više nikada ovdje ne vrati”. Bosanci i Hercegovci masovo odlaze iz svoje zemlje. Dešavaju se apsurdne situacije da nas migranti iz Alžira i Maroka pitaju zašto ovdje ostajemo, zašto ne krenemo zajedno s njima. Bojim se da je Bosna i Hercegovina već postala limbo u kome smo svi zajedno zarobljeni – i oni i mi. Ne vidim da ima interesa da se to promijeni. Ali isto tako vidim da i nije tako teško promijeniti situaciju u kojoj se nalazimo. Samo je potrebna volja – i naša i onih koji donose odluke u Evropskoj uniji. Ali bojim se da ćemo ostati u ovom limbu.