AzilSrbija Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila
Nakon Švedske, sada je i Austrija ograničila broj izbeglica koje će da primi. Ako se i Nemačka odluči na takav korak, to bi moglo da dovede do katastrofe na tzv. balkanskoj ruti…
Austrija je povukla ručnu kočnicu i uvela gornju granicu za prihvatanje tražilaca azila i izbeglica. Reč je pre svega o svojevrsnoj političkoj kozmetici. Mnogo je važnije to što se granične kontrole prema Sloveniji pooštravaju. Svi tražioci azila će, za razliku od dosadašnje prakse, pre nego što budu pušteni u Austriju, biti registrovani i kontrolisani. Biće pušteni samo oni koji budu hteli u Austriju ili Nemačku. Svi drugi, recimo oni koji bi u Dansku ili Švedsku, biće vraćeni. Da li će te mere dovesti do toga da broj izbeglica i tražilaca azila zaista ne pređe gornju granicu – to danas niko ne zna, pa ni austrijski savezni kancelar Verner Fajman.
Ali pojačane granične kontrole imaju dva efekta: s jedne strane, one donose unutarnjo-političko olakšanje Fajmanovoj velikoj koaliciji socijaldemokrata i konzervativaca, jer većina Austrijanaca želi da se okonča „kultura dobrodošlice“. S druge strane, pojačano vraćanje tražilaca azila na granici, pod veliki pritisak stavlja ostale zemlje na balkanskoj ruti, pre svega zemlje u koje izbeglice najpre stižu, Grčku i Italiju. One bi trebalo da budu prisiljene, tako to zamišlja austrijski ministar spoljnih poslova Sebastijan Kurc, da spoljne granice EU štite bolje i time odvraćaju izbeglice i tražioce azila od dolaska u Evropsku uniju. Politika prema izbeglicama se dakle „lomi preko kolena“, s obzirom na to da su pokušaji da se kriza savlada uobičajenim sredstvima EU očigledno pred definitivnim neuspehom.
I Nemačka će da postavi gornju granicu
Austrija s pravom može da se pozove na to da Švedska više ne prima izbeglice, a i da Nemačka pojačano vraća izbeglice na nemačko-austrijskoj granici. Austrijski kancelar Fajman je odluku o graničnim kontrolama i pravno upitnoj gornjoj granici dogovorio sa nemačkom kancelarkom. Angela Merkel, koja se u sopstvenoj stranci suočava sa oštrim kritikama zbog politike prema izbeglicama, nema dakle ništa protiv gornje granice u Austriji. Neće dugo potrajati dok i ona ne počne da sprovodi zaokret u svojoj politici. Na kraju, ona će moći da se pozove na to da Nemačka ne može sama da savlada taj izazov. Švedska se već oprostila, Austrija to upravo čini. Kao jedina zemlja koja prima znatan broj izbeglica, Nemačka ostaje u krajnje nesolidarnoj Evropskoj uniji. To na duži rok neće izdržati čak ni Angela Merkel.
Ako za osam nedelja ne budu ostvareni pomena vredni uspesi u preraspodeli izbeglica na evropskom nivou ili se u saradnji s Turskom ne bude smanjio broj izbeglica, Nemačka će sigurno da počne da sledi austrijski model. Možda se neće upotrebljavati pojam „gornja granica“, jer ga je glasno koristio bavarski CSU, ali će se umesto toga, ulepšano govoriti o orijentacionim vrednostima, ciljnim vrednostima ili nečem sličnom. Trenutno predsedavajući Evropskog saveta, holandski premijer Mark Rutte, već najavljuje „Plan B“, ako predviđeni sistem od hot-spotova, preraspodele i obezbeđenja spoljnih granica konačno ne donese vidljive rezultate. Pri tom se postizanje tog cilja u predviđenom roku od osam nedelja čini malo verovatnim, s obzirom na posvađanost šefova država i vlada u Evropskoj uniji.
Namerni haos između Grčke i Austrije?
Ako bi, dakle, i Nemačka nakon Austrije osetno smanjila svoju spremnost da prihvata izbeglice, šta bi se onda dogodilo na balkanskoj ruti i granicama šengenske zone? U zapadnim balkanskim zemljama i Grčkoj, moglo bi da dođe do strahovitog zastoja izbeglica, potražilaca azila i migranata. To bi za hiljade ljudi bila katastrofa i to usred Evrope. Srbija je već najavila da više neće propuštati izbeglice. Očekivanja mnogih – od Švedske do Italije – sigurno su da će EU postati toliko neprivlačna izbeglicama i potražiocima azila, da oni neće ni pokušavati da stignu do svoga cilja. Pred navalom gomile, Evropa bi kapitulirala i izgubila svoju humanost, svoje milosrđe. Unutar EU, granice bi ponovo morale da budu trajno i sistematski kontrolisane. Ekonomske posledice te re-nacionalizacije bile bi neizmerne.
Gornja granica ne rešava problem – ona ga samo prebacuje iz centra Evrope na njene ivice, tamo gde izbeglice stižu. Na pitanje šta bi trebalo uraditi kada gornja granica bude dosegnuta, austrijska ministarka unutrašnjih poslova odgovara: logori za interniranje. Da li bi posledica svega trebalo da bude da hiljade muškaraca, žena i dece, protiv njihove volje, budu držani na granicama Evrope? To ne sme da bude poslednji odgovor na pitanje o rešavanju izbegličke krize. Zar zaista nemamo bolje rešenje?
