IZVOR: BLIC   31.12.2014.

Nakon patnje koja ih je oterala iz otadžbine i golgote na putu, azilantske muke ne prestaju u Srbiji kao tranzitnoj zemlji na putu ka EU. Problemi nisu tih razmera, ali im dodatno zagorčavaju život.

Azilante u Srbiji čeka nedovršen azilni sistem, podozrivost i ksenofobija lokalnog stanovništva, politička instrumentalizacija njihovog problema, a planetarni problem sa ebolom dodatno je podigao gard prema njima. U oktobru 2014.godine  su meštani Male Vrbice kod Mladenovca danonoćno dežurali kako bi sprečili da se u ispražnjenu vojnu kasarnu usele azilanti..

Noć u šumama

Tokom prošle zime, nakon što su zakazali i MUP i Komesarijat za izbeglice, u okolini Bogovađe azilanti su noćivali po okolnim šumama, a stalne tenzije su i u Banji Koviljači, gde je otvoren prvi centar za azilante i gde su tenzije kulminirale pre tri godine u gotovo rasističku mobilizaciju lokalnog stanovništva koje je bojkotovalo škole i blokiralo puteve.

„Naše iskustvo sa terena govori o tome da građani u načelu nisu oni koji imaju predrasude i stereotipe koji bi ih doveli u konflikt sa tražiocima azila. Ono što je problem jeste neobaveštenost građana, stranci koje pre nisu gledali i problem sa smeštajem ovih ljudi. Kada su centri puni oni se skupljaju okolo, i to pravi tenzije, a to koriste lokalne partije“ kaže Radoš Đurović, izvršni direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila.

Za razliku od 2008. godine, kada je zabeleženo svega 77 izraženih namera za azil, do kraja ove godine se procenjuje da će ih biti više od 7 000, što je sto puta više, čemu teško da mogu odgovoriti kapaciteti našeg azilnog sistema. Nedostaju i precizne zakonske definicije pa su nevladina organizacija Grupa 484 i Beogradski centar za ljudska prava u dokumentu „Unapređenje Zakona o azilu“ predložili izmene važećeg zakona.

Novi zakon

„Postojeći zakon ima manjkavosti, ali ako bi se i on primenjivao adekvatno, imali bismo manje problema. Dogodine treba da se usvoji novi zakon, ništa neće promeniti ukoliko oni koji ga sprovode ne podignu kapacitete i način primene. Najveći problem je u Odseku za azil MUP-a, koji nema dovoljno kapaciteta da sprovede proceduru i obradi azilne zahteve – ne može na vreme da registruje ljude, izda dokumenta i omogući podnošenje zahteva za azil “ kaže Radoš Đurović.

Uredba o integraciji

Osim toga, postoji problem u pogledu integracije onih koji su dobili zaštitu, jer nema uredbe o integraciji. Nakon dobijanja azila, oni još neko vreme imaju smeštaj u centrima ako to žele, ali ne postoji sistem koji bi ih uključio u društvene tokove. Strah od ebole dodatno je markirao azilante kao nepoželjne susede.

Doktorka koju u centru u Bogovađi zatičemo kako pregleda mladog Sirijca objašnjava da je ta vrsta bojazni potpuno neopravdana.

„Inkubacija kod ebole traje 21 dan, a većina njih dovde putuje najmanje mesec dana, a neki i po nekoliko meseci. Da su oboleli od te bolesti, to bi se pokazalo mnogo pre nego što oni stignu u Srbiju „kaže lekarka.

Iako azilanti ne žele da ostanu ovde, to ne znači da prava treba da im budu ugrožena, a jesu. Bez isprava ne postoje za sistem, potencijalno su izloženi nasilju, mogu biti maltretirani i tučeni, izloženi radnoj i seksualnoj eksploataciji, ne mogu da podignu novac u banci…

„Najčešći problemi sa kojima se susrećemo su zabrinutost, strah, beznadežnost i depresivna raspoloženja, a kod dece dezorganizovanost. To su ljudi koji su ili izgubili sve ili ostavili sve i jedino što imaju je život. Iza njih su ostali domovi, autohtona kultura, ostaju bez porodice i prijatelja. U zemljama iz kojih dolaze najčešće su bili suočeni sa siromaštvom, gubitkom bliskih osoba, ratnim razaranjima, a na putu prolaze pakao. Pričala sam sa devojkama iz Eritreje kojima su tražene seksualne usluge da bi ih prebacili preko granice. Muškarci su pak emotivno skrhani, ali fokusirani na to da idu dalje. Svi su istraumirani, izgledaju kao jato riba ili ptica na koje se ostrvljuju ajkule i lešinari“ kaže Jana Stojanović psiholog Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila.

Zakonske prepreke

Do 2008. godine problem azilanata kod nas nije ni bio zakonski prepoznat i bio je u nadležnosti komesarijata UN za izbeglice. Jedan od uslova da Srbija potpiše Sporazume o stabilizaciji i pridruživanju 2008. godine bilo je i formiranje održivog azilnog sistema. To je podrazumevalo i odgovarajući Zakon o azilu koji bi regulisao proceduru za sprovođenje azila.

On je stupio na snagu aprila 2008. godine i tada se formalno formira azilni sistem u našoj zemlji koji funkcioniše unutar državnog mehanizma, a iduće godine je planirano usvajanje novog zakona koji bi prevazišao manjkavosti prethodnog. Za smeštaj tražilaca azila od 2008. godine je zadužen Komesarijat za izbeglice i migracije. Veliki angažman oko azilanata ima i Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila koji je predviđen strategijom vlade o migracijama.

Ilegalno u Mađarsku

„Trenutno tražilaca azila nema van centara, ima čak i nepopunjenih mesta. Oni koji su izrazili azilnu nameru nisu u obavezi da žive u nekom od centara za smeštaj tražilaca azila, već mogu biti smešteni i u privatni smeštaj. Iako podnesu zahtev za azil centre napuštaju svojevoljno, jer je njima Srbija samo zemlja tranzita. Oni odatle idu ka granici sa Mađarskom, a zatim u neku od zemalja Evropske unije. Većina tražilaca azila ima cilj da se domogne zemalja Zapadne Evrope, kako zbog boljeg standarda, tako i zbog toga što najčešće tamo imaju rođake i prijatelje. U Mađarsku uglavnom ulaze ilegalno“  rečeno nam je u Komesarijatu za izbeglice koji je zadužen za smeštaj azilanata.