autor: APC | foto: APC  

Beograd, 16. januara  – Na Institutu za majku i dete na Novom Beogradu leži mali Ferhad. Avganistanac je. Ro?en je kao izbeglica. Njegova majka Sabra porodila se u Istanbulu. Dovezen je ovde iz Šida gde je oca, majku i petoro bra?e i sestara zaustavio na daljem putu ka Evropi, jer se razboleo. Jako se razboleo. Malo telo, trpilo je hladno?u i put od Izmira do Lezbosa, od Lezbosa do Atine, od Atine do ?ev?elije, onda do Miratovaca odakle ga je majka nosila nekoliko kilometara peške, pa do Preševa, Šida…

Tu su zastali. Mali Ferhad ne bi izdržao dalje, ima ozbiljne respiratorne probleme, rekli su lekari. Treba mu ozbiljna medicinska nega. Mora u Beograd. Odvezen je kolima hitne pomo?i, a njegova porodica je odložila izbegli?ke zavežljaje u Šidu.
Zati?emo ih zabrinute i uplašene. Umirujemo majku da ?emo je voziti za Beograd da vidi bebu, da smo tu uz njih, da ?emo im sve pomo?i. Objašnjavamo im da moraju da se strpe u Šidu, da ?emo uz pomo? Komesarijata za izbeglice i policije na?i na?in da ih prebacimo u Krnja?u . Odatle im je mnogo bliže da obilaze bebu, a i uslovi smeštaja su bolji. Pokušavamo da ublažimo njihov strah od nemogu?nosti daljeg puta i objašnjavamo da mogu oti?i ?im bebi bude bolje.
Majku vodimo odmah za Beograd. Nije nepoverljiva, ali u tu?oj zemlji, me?u nepoznatim ljudima i kratko odvajanje od petoro dece od kojih jedno ima samo dve godine, je brine. Plaši se da se granice ne zatvore, plaši se i u kakvom ?e stanju zate?i bebu. Ali, u Institutu za majku i dete gde ulazimo sa prevodiocom, ?ekaju je dobre vesti. De?ak je skinut sa aparata da disanje. Ohrabrena, gleda bebicu kroz staklo i sada ve? po?inje da veruje da ?e možda na kraju sve biti dobro. Ali mora da ?eka. Kažu joj da lekari dete ne?e otpustiti dok ne bude potpuno zdravo.
U povratku zamišljeno gleda kroz prozor automobila. Kaže da se ona li?no borila da krenu na ovaj put. Da spasi decu. Pri?a nam o teškom životu, o tome kako su je mladu udali, kako je porodica njenog muža sada pitala zašto ne udaju najstariju k?erku Sibilu, a ona ima samo 14 godina. „Odli?an je djak. Sve petice“, saopštava nam gledaju?i nas prodorno u o?i kao da traži odjek za nju tako važne ?injenice na našim licima. Kao da tom re?enicim objašnjava sve – svoj položaj, svoju nadu i strah šta joj može izma?i.
?ekala nas je dva dana i jutros smo došli po njenu porodicu u Šid. Spakovali smo nešto malo stvari i decu u automobil i povezli za Krnja?u. Sada su tu. Pametna i poslušna deca koja u letu hvataju srpske i engleske re?i i ponavljaju ih, umorni i nestrpljivi otac Irfan i njegova odlu?na supruga Sabra. ?ekaju da oja?a Ferhad, pa da krenu dalje.
Zahvaljuju nam na pomo?i. Sabra pita ho?emo li i dalje i?i sa njom u bolnicu, ho?emo li se vi?ati… Sve dok Ferhad potpuno ne ozdravi, dok ne odete u Šid, pa i tamo ?emo dok ?ekate voz za Hrvatski biti uz vas, obe?avamo.