pripremio:APC           ilustracija: REUTERS/Mohamed Azakir

Beograd, 19. april – Zatvaranjem Balkanske rute oko 8000 ljudi iz Sirije, Avganistana, Pakistana…ostalo je zaglavljeno u Srbiji. Oko 6000 ih je u prihvatnim i azilnim centrima, daleko od o?iju javnosti. A iza vrata  ovih centara  odvijaju se velike li?ne drame. Javnost ih ne vidi, kao što više ne vidi  pravo lice migrantske tragedije  koja je ove ljude dovela u Srbiju na poslednja vrata pred ulazak u EU. Uljuljkana je opšteprihave?enim medijskim izveštavanjima po kojima su problemi izbeglica i migranata „koji ne žele da ostanu ovde“  rešeni, jer „ su u smešteni na sigurno i u toplo, imaju hranu, medicinsku pomo?…,

Ali život u prihvatnim centrima, od kojih u nekima poput onog u Preševu, nije dozvoljena ni sloboda kretanja, je veoma surov i depresivan.

Ljudi sa kojima razgovaramo pri?aju nam o svojim mukama, o jednoli?nim danima bez sadržaja, nedostatku intimnosti, lošoj hrani, higijeni, beznadju… Ve? su prošli silne muke dok su došli do Srbije, bili su zatvarani, vra?ani, zastrašivani, ucenjivani… sada jako teško podnose što su nadomak svog cilja, a on im je sve dalje. Mnogi su razdvojeni od porodioce, bra?a ili neki drugi srodnik je ve? u nekoj evropskoj zemlji i teško razumeju da ne mogu da se probiju dalje i uz pomo? novca koji im šalju. A oni pokušavaju po desetak i više puta, preko žice, zaledjene Tise, pod ceradom kamiona, ili ispod njega, peške…Ma?ari puštaju pse na njih, Hrvati ih no?u prebacuju nazad u Srbiju…

Sve to uzima svoj danak.  U Adaševcima se nedavno obesio jedan mladi?, a kada bi se izvršilo neko ozbiljnije istraživanje verovatno bi se utvrdilo da najve?i broj ovih ljudi ima dijagnozu depresije, a znatan procenat je sklon suicidu.

Arezo ima 24 godine, majka je troje dece, poreklom je iz Avganistan. Sreli smo je s u jednom prihvatnom centru u Srbiji gde je smeštena i gde je pokušala da se ubije.
Krenula je sa muzem i decom pred kraj zatvaranja rute. Kaže, niko tada nije ocekivao da ce se granice zatvoriti iako su svi strepeli da to moze da se desi. Pre toga je devet meseci bila zaraobljena u Gr?koj. Nije mislila da ce putovanje toliko dugo trajati. Sad mu ne vidi kraj.

Ve? mesecima,  je ovde. Oseca se loše. Pri?a nam da je stalno umorna, da nekada nema snage ni  da ustane iz kreveta, ima jake glavobolje.

Postala je bezvoljna. Izgubila je strpljenje za decu, muza a i za sebe. Najteze joj je kada deca pokusavaju da dopru do nje,da izvuku iz nje pažnju, toplinu…

„Postanu mi naporna, puknem, pa ih i istu?em. Posle se kajem, pla?em“.
Pricca kroz suze kako je onda izjeda krivica, kako misli da je najgora majka na svetu. Najgora je i sto nema novca, sto joj deca traze slatkise i voce a ona ne moze to da im priusti, najgora je sto deca ne idu u skolu, najgora je sto joj cerka dodje uplakana jer su je druga deca zezala da joj je mama luda, najgora jer je najgora.

Moli za pomoc.

Kaze da je pokusala da se ubije, i da ce to uciniti ponovo za mesec dana. Muz pokusava da joj pomogne, da je motivise
da izadje iz sobe, da jede, ali uglavnom bezuspesno.

Arezo je ube?ena da je nista ne može usreciti i da se nikad nece osecati bolje. Spas vidi samo u prelasku granice. Misli kad stigne do cilja da ce se osecati bar spokojno

Otvara se pred nasih psihologom, place, jeca i na kraju pristaje da potrazi strucnu pomoc. Vodimo je kod psihijatra.  Noge joj klecaju dok se penjemo uz stepenice, prevodilac i psiholog je bodre, drze za ruku i maze po ramenu sapucuci joj da je hrabra, snazna, da ce izdrzati da ce joj biti bolje. Dobila je terapiju – antidepresive i anksiolitike.

Nakon pregleda sedamo u osuncanu bastu kafica i pitamo je
sta bi zelela. Narucuje sladoled koji nije jako dugo jela. Obecava da ce
piti lekove, iako misli da joj nece pomoci. Dogovaramo se da ide korak po
korak, dan po dan, lek po lek. Pristaje i kaze da ce pokusati. U povratku
u kamp stajemo da kupi sladoled deci – svima isti, kornet od jagode, da se
ne bi svadjali.

Pratimo je i me?usobno razmenjujemo poglede strepnje.

Adnan, ima 22 godine, poreklom je iz Sirije i kaže da se ose?a kao ping pong loptica. I njega sre?emo u prihvatnom centru.

Ovo mu je drugi put da boravi u Srbiji. Pokusao je da ode, stigao do Slovenije i onda je vracen. Kaže bilo je to u vreme kad je ruta bila pred zatvaranjem, kada su samo trazili razlog da nekog
izbeglicu gurnu nazad – „imas pasos nazad, bio si u Turskoj nazad, Evropa
te nece nazad“.

Kaze za sebe da ne poznaje osobu koja je veci baksuz od
njega. Pita ogorceno „kako bi tebi bilo da 1 godinu i 10 meseci zivis po
kampovima?“.

Rat je poceo kada je on imao 16 godina, kaze lista stvari
koje je izgubio je prevelika. U poslednje vreme gubi snagu i nadu.
Pokazuje nasem psihologu oziljke i preko njih sveze rane od
samopovredjivanja. Ocekuje sok, pa iznenadjeno kaze: „ti si ovo vec videla
ranije?“. Psiholog mu potvrdjuje. Izgleda kao da mu je to bio test da li
moze da nastavi. Pri?a kako da nekad oseca tako veliki pritisak da misli da ce poludeti i da tad sebe isece po podlaktici. Odmah mu bude lakse. Ali na
kratko. Posle toga se ljuti na sebe sto je slab i sto je ponovo pokleknuo.
Prija mu da razgovara.

Psiholog mu prica o drugim ljudima koji su imali
isti problem kao on. I o jednom decaku koji kaze „kad me vec boli srce ne
mora i ruka da me boli“. Adnan se opušta, razume da nije jedini, kaze da
je svestan da nije dobro to sto radi, ali da u trenutku ne moze da se
kontrolise i da ne vidi drugo resenje. Oseca se usamljeno, odbaceno,
iznevereno, razocarano.

Prilikom sledeceg susreta kaze nasem psihologu
„dobro da si dosla, moramo da pricamo“. Pokazuje novu, svezu ranu, kaze da se stidi i da mu je krivo, ali da nije znao sta drugo da radi.

Tešimo ga i kazemo da razumemo.

Zajedno nalazimo nova rešenja – setnja, fudbal, razgovor sa jedinim prijateljem iz kampa, razgovor sa psihologom. Kaze da ce probati.

Ohrabrujemo ga, a istovremeno strahujemo da ?emo možda slede?i put Adnana zate?i sa novom ranom. Možda ?emo na?i i Arezo u krevetu bezvoljnu i isklju?enu iz života… Jer u njihovim životima, u na?inu na koji žive se ništa ne menja…

A život u kampu je surov, prazan i vestacki. I svaki put u susretu sa ovim ljudima, ako sednemo da pojedemo sladoled, održimo neku radionicu, organizujemo neki program, pokažemo nešto novo… pomislimo kako ne mora država da bude bogata da bi tu nešto promenila.