IZVOR: DANAS 01.12.2014.

Upravo to pitanje mi se već godinama prolama kroz misli. Ali odgovor na njega još uvek tražim. Svaki put kada pomislim da ne može gore, desi se nešto što uruši sve moje nade i stremljenja.

Prvi put sam napustio Homs 2011. godine. Tada sam imao 16 godina. Nisam želeo da idem, ali otac je insistirao da majka, sestre i ja pređemo u Latakiju kod strica. Mnogi moji drugari su se priključili protestantima, dok sam se ja osećao kao izdajica. U tom trenutku nisam imao izbora i uradio sam ono što se od mene tražilo.

Fizički sam bio u Letakiji, išao u školu i sticao nove prijatelje, ali mislima sam ostao u Homsu. Informacije koje smo dobijali o ocu i ostaloj rodbini koja se nije povukla su bile sve oskudnije. Ponekad bi prošlo i po tri meseca bez ikakvih vesti. Slušali smo o sukobima, borbi između vojske i pobunjenika, gubili svu nadu, pa je opet gajili. Kad god bi se otac javio, taj dan bi za nas bio poput nekog praznika. Majka i stric su ga ubeđivali da dođe, ali nije mogao. Bio je lekar i osećao je dužnost da bude uz ljude sa kojima je proveo ceo život. U maju 2013. godine smo dobili vest o njegovoj smrti. Bili smo očajni. Tada sam već imao punih 18 godina i nisam više mogao da čekam. Rešio sam da se vratim. Majka čitave nedelje pred moj odlazak nije želela da razgovara sa mnom, sestre su plakale. Stric je pokušavao da me urazumi, iako je znao da nema svrhe.

Nije bilo lako ući u grad, ali sam kroz tunele koje su pobunjenici prokopali uspeo da se provučem do Kalidije, jednog od delova grada koji je još uvek odolevao napadima vojske. Atmosfera je bila klaustrofobična. Mnoge zgrade su bile ogoljene, bez prozora i zidova, a vazduha nikada nije bilo manje. Do kuće u kojoj smo živeli nisam mogao da dođem, mada nije ni bilo svrhe pošto je i ona postala samo još jedna u nizu ruševina. Jedan od mojih školskih drugara koji je bio u pobunjenicima je uspeo da me sprovede do očevog groba. Došli smo na poljanu između ruševina koje su nekada bili nečiji domovi. Bilo je tu mnogo grobova. Nakon svega što sam video nisam ni bio siguran da li se grob moga oca nalazi baš tu, ali to više nije bilo bitno. On je završio svoj život u Homsu, u istom gradu gde ga je i započeo i to je bila jedina istina koju sam znao.

Borbe su postajale sve žešće i pobunjenici su krenuli da se povlače, a i ja sa njima. Mogao sam da se borim, ali nisam. Nisam video smisao u uzimanju života. Nikakva osveta mi ne bi vratila oca, ni sve izgubljene godine. Predao sam se, nisam mogao više da ostajem ni u Homsu ni u Siriji. Razmišljao sam o onima koje sam ostavio iza sebe i poželeo da im se vratim.

Ubrzo nakon toga sam sa porodicom napustio Siriju. Privremeno smo se bili stacionirali u Turskoj, gde se majka i sestre i trenutno nalaze. Ja sam rešio da nastavim dalje. Nakon dva meseca putovanja sam se našao u Srbiji. Iako sam ovde stekao prijatelje kojih ću se sećati, a nadam se i susresti sa njima još koji put u životu, moj put mora da se nastavi. Koliko još ću putovati ne znam, da li ću pronaći ono za čime tragam takođe ne znam. Zapravo jedina stvar koju znam jeste da povratka nazad nema i više ga nikada neće biti i to je saznanje sa kojim nastavljam da idem kroz život.

Prikupio i priredio Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila – APC/CZA