IZVOR: DANAS  27.11.2014.

U Centar za azil u Krnjači sam stigao sinoć sa grupom od još sedam ljudi, takođe iz Sirije. Nas petoro je iz Alepa, dok su ostali iz Hame. Na putu sam već tri meseca. U Siriji sam završio englesku književnost, a kako nisam hteo u vojsku, morao sam da pobegnem.

Tamo nemate mnogo opcija – ili da uzmete oružje u ruke i borite se protiv ljudi koji su vam do juče bili braća i komšije ili da odbijete. Smrt je u svakom slučaju neminovan ishod. Ljudi padaju tako lako, kao glineni golubovi.

Umoran sam, više psihički nego fizički. U Srbiju smo došli iz Makedonije. U blizini jednog pograničnog mesta čijeg se imena ne sećam, dok smo još bili u Makedoniji, sačekala nas je razbojnička grupa. Tražili su nam pare, telefone, sve što su procenili da im je korisno da imaju. Bili su naoružani vatrenim oružjem i drvenim palicama. Meni su tražili sirijska dokumenta. Kad sam ih pitao šta će im moji dokumenti, dobio sam tup udarac u glavu, a zatim su počeli da me udaraju palicama. Pao sam na zemlju, a jedan od njih me je udario palicom preko kolena, toliko jako da sam zanemeo od bola. Prijatelj koji je pokušao da mi pomogne završio je još gore. Polomili su mu ruku u predelu lakta. Kada su uzeli sve što su mogli da nam uzmu, otišli su i ostavili nas. Osećao sam se bedno. Pobegao sam od rata i nasilja, da bi me pljačkali, tukli i šikanirali gore nego da sam neka životinja.

Ne znam koliko dugo ću se zadržavati u Srbiji. O vašoj zemlji znam malo toga, znam da su se i na ovim prostorima vodili ratovi tako da verujem da su i ovde ljudi prošli kroz mnogo nevolja. Prvi utisak za ovo kratko vreme mi je srdačnost ljudi i spremnost da pomognu. Sada treba samo da se oporavim, a za početak da se naspavam.

Prikupio i priredio Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila – APC/CZA