IZVOR: DANAS  25.11.2014.

Često stojim sam. Izolacija mi s vremena na vreme prija, pogotovo ovde u Centru. Nekako mi je najteže sa mojim sunarodnicima, opterećuju me svojim prepucavanjima, poput onih ko priča čistiji persijski, a ko ne, dok sa druge strane ne mogu bez njih. Oni su spona sa onim što sam ostavio iza sebe i nisam u stanju da im tek tako okrenem leđa.

U Banji Koviljači sam već četiri nedelje. Nekad mi se čini kao da je sve ovo samo treptaj na putu na koji sam krenuo pre pet meseci, dok ponekad naiđe dan koji traje kao večnost. Ovde nema mnogo toga da se radi. Kada samoća postane preteška, trudim se da nađem neku zanimaciju. Govorim engleski, farsi i urdu pa pomažem u prevodima ne bih li prekratio vreme. Pokušavam i što više da šetam, kako bih se što više izmorio i spavao, ali san teško dolazi na oči. Nekad se dešava da mi se san i java stapaju u jedno i sve što želim je da se probudim. Ali to nije moguće. Kao mali sam imao običaj da mesečarim noću, a sada kao da mesečarim u životu.

Mehdi i Džavad mi često dolaze u misli, naši razgovori, šale… Voleo bih da su sa mnom. Stalno smo pričali kako ćemo putovati zajedno, ali su oni otišli bez mene. Poslednji momenti koje smo proveli zajedno mi se često vrzmaju po glavi. Da toga dana nisu došli po mene na posao, sve bi bilo drugačije.

Bombaški napadi su bili naša svakodnevnica u Kabulu, a aerodrom je uvek predstavljao jedno od rizičnih mesta. Kad god sam odlazio na posao, majka se opraštala sa suzama u očima kao da se više nećemo videti. Kada sam pre tri godine dobio posao, i sam sam bio opterećen time, ali vremenom sam ulazio u rutinu i u glavi više nije bilo mesta za takve misli.

Međutim, jedan prasak je promenio sve. Izbrisao je moje prijatelje i još pet ljudi koji su se toga dana našli u blizini. Detonacija me je daleko odbacila i prošao sam samo sa spoljašnjim povredama. Ostali nisu bili te sreće. Još uvek imam praznine u sećanju o svim dešavanjima toga dana. Ali, žive slike s vremena na vreme isplivavaju i teško mi je da se nosim sa njima. Pokušavam da ostanem fokusiran na put. Nemam vremena ni mogućnosti da se raspadam sada. Prošlost pokušavam da potisnem, sadašnjost da preživim, a od budućnosti ne znam ni sam čemu da se nadam. Teškim koracima pokušavam da koračam ka njoj i sa svakom pređenom granicom nadam se da sam joj bliži.

Prikupio i priredio Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila APC/CZA