IZVOR: DANAS  23.12.2014.

Često ih sanjam. Sve one koje sam ostavio iza sebe i one koje su pre vremena ostavili mene. Voleo bih da su stvari bile drugačije, da nikada nisam morao da napuštam Avganistan, a pošto već jesam onda makar da smo svi zajedno. Ali nismo. Često se pitam da li sve moralo baš ovako da bude.

Odluka da odem iz Gaznija nije bila moja, otac je rekao da ne smem više da ostajem. Bili smo u dugovima i svakodnevno smo dobijali pretnje. Ja, kao najstariji sin u porodici, bio sam prvi na udaru. Povremena prebijanja nisu bila strana, ali dok se na njima završavalo značilo je da još imamo vremena. Pre definitivne odluke da krenem na put dobio sam takve batine da skoro mesec dana nisam mogao da ustanem iz kreveta. To je bila prelomna tačka. U dugove smo upali tokom prošle godine. Zadužili smo se kako bi mogli da otpatimo troškove lečenja majčine bolesti. U jednom momentu je izgedalo da se oporavlja i da će savladati opaku bolest koja je lomila, ali se onda preko noći sve promenilo. Stanje joj se pogoršalo i u kratkom roku je umrla. To je bila već druga smrt u porodici. Pre 7 godina je nastradao najstariji brat. Bol nakon majčine smrti nadmašila je sve boli koje sam osetio za svojih 14 godina. U meni je ostala praznina koju više ništa neće moći da popuni. Sa tom prazninom sam krenuo na put. Oprostio sam se od oca, sestre i najmlađeg brata. Nadao sam se da period razdvojenosti neće toliko dugo trajati i da ćemo se naći negde uz put, ali prošlo je već 7 meseci.

Bio sam na ivici. Gladan i žedan sam tumarao šumama. Od pomisli na prelazak svake nove granice mi se uvrtao želudac. Plašio sam se da neću uspeti, ali da odustajem nisam smeo.

Srbiju vidim kao sigurnu luku nakon brojnih brodoloma. Međutim, more me zove. Jedina stvar koja me još uvek drži usidrenim je ta što ne znam da li sačekam ostatak porodice ili da opet nastavim sam. Poslednja informacija koju imam o njima jeste da su i oni krenuli na put i da se nalaze u Iranu. Tako je bilo bar pre 2 meseca kad smo se čuli. Sve što želim u ovom trenutku jeste da dobijem neki odgovor od njih, neki znak kako bih znao šta da radim. Ovako se osećam izgubljeno. Voleo bih kada bismo jednoga dana mogli da živimo normalno i bez straha. Svi zajedno. Nakon svih muka i boli kroz koje sam prošao u tome vidim jedinu utehu. To je sadržaj svih mojih molitvi koje će nadam se biti i uslišene.

Prikupio i priredio Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila – APC/CZA