IZVOR: DANAS   02.12.2014.

Oduvek sam imala istaknut sportski duh. Valjda sam se zato i bavila odbojkom, nekada davno, u nekom prošlom životu. Nikako nisam volela da gubim. Svaki put kada bismo izgubile utakmicu, ćutala bih danima. Možda mi zbog svega toga toliko teško pada što nakon 4 godine puta i dalje tumaram. Ponekad, čini mi se i bez cilja. Više se i ne sećam kada sam tačno krenula iz Obale Slonovače. Na kraju krajeva, nije ni bitno. Ono što je bitno jeste da još uvek nisam pronašla parče neba pod kojim bih mogla da se skrasim.

Radila sam svakakve poslove u Turskoj i Grčkoj – čistila, prala sudove, prodavala satove na pijaci… Lomila sam se, lomili su me.. psihički najviše, a kada sam rešila da nastavim put i fizički. Kako putujem sama jedan od krijumčara je u više navrata pokušao da me siluje. Bio je Pakistanac, a oni nikako ne vole crne žene. Branila sam se ni sama ne znam kako i uspela delimično da se odbranim, ali sam završila sa povređenim nosom i arkadom, sva u modricama. Uspela sam da pobegnem i dođem do granične policije. Sve sam im ispričala. U telefonu sam imala i njegovu sliku, tako da sam im i nju pokazala. Odveli su me u bolnicu i zbrinuli. Mogla sam da nastavim dalje.

Sada sam u Srbiji. Dopada mi se vaša zemlja i kultura, bar ovo što sam videla do sada. Ne znam da li ću da se zadržavam. Umor me sustigao i samo želim da se odmorim. Da zaboravim sve što je bilo pre… Ovo parče neba mi je trenutno jedino koje imam i ne bih imala ništa protiv kad bih se zadržala pod njim.

Prikupio i priredio Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila – APC/CZA