IZVOR: DANAS  03.12.2014.

Nisam se školovao da budem novinar. Nikada nisam ni pomišljao da bih mogao to da budem. Živeo sam u jednom malom ruralnom mestu blizu Alepa u Siriji. Naše mesto se pridružilo pokretu otpora pre samog Alepa i ja sam se silom prilika uvukao u sve to.

Jedan prijatelj mi je ponudio da povremeno, kad sam u prilici šaljem reportaže o dešavanjima u mom području. To nije bilo teško jer je dešavanja bilo napretek. Ljudi su ginuli na sve strane, a ja sam to beležio. Porodice su gubile svoje sinove i kćeri, deca roditelje… u nekim momentima je izgledalo da je došao sudnji dan. Nisam mogao više da spavam, proganjale su me slike svakodnevnog užasa. Pogledi koji se gase.

Međutim, što je režim postajao agresivniji, u meni je rasla želja da dam glas svim onima koji to trenutno ne mogu i onima koji to više nikada neće moći. Osećao sam to kao svoju dužnost. Postajalo je sve teže. Izgubio sam oca, prijatelje, kuću u kojoj sam odrastao. Zbog stavova koje sam imao ni sam nisam bio poželjan. Nalazio sam se na pogrešnim mestima u pogrešno vreme i policija je u nekom momentu imala nalog za moje hapšenje. Postalo je bezizlazno i morao sam da prelomim i napustim sve. Kasnije sam saznao da sam bez suđenja osuđen na smrt. Nije me iznenadilo. Smrt bi me na ovaj ili onaj način čekala da sam ostao tamo, dok ovako i dalje imam šansu da činim vidljivim sve one koji misle da su zaboravljeni. To je ono što me je održavalo tokom svih ovih meseci provedenih na putu, ono što mi je davalo snagu da izguram kada sam mislio da je više nemam i nešto od čega ikada neću odustati.

Prikupio i priredio Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila – APC/CZA