Izvor: Danas  10.12.2014.

Mnogo života sam živeo, mnogo toga proživeo. Za tri meseca ću da napunim 18 godina i često se zapitam da li je sve moralo baš tako da bude. Želim da verujem da jeste, koliko god da mi je bilo teško i iako sam mnogo puta želeo da odustanem od svega.

imao sam 15 godina kada sam napustio Obalu Slonovače. Nisam imao pojma gde idem, prvi put sam se našao van zemlje. Osećao sam se izgubljeno, prepušten slučaju i dobroj volji stranaca koje sam sretao uz put.

Sa porodicom sam tokom puta izgubio kontakt. Majka mi je umrla davno, a otac se kasnije ponovo oženio. Njegova nova žena nije imala razumevanja za mene. Maltretirala me i šikanirala kad god bi stigla. Ujak je bio taj koji me podstakao da odem. U međuvremenu je i on nastradao u saobraćajnoj nesreći. Još uvek mi je teško da se pomirim sa tim. Najduže sam bio u Grčkoj. Tamo baš i ne vole ljude moje boje kože i često sam imao problema. Dva puta su me pretukli toliko da nisam mogao da se prepoznam u ogledalu. Ostajao sam zbog posla. Trebale su mi pare kako bih mogao da nastavim put. Radio sam sve i svašta – od kuhinje do građevine. Često do iznemoglosti, ali sam se terao da izdržim.

Sada kada sam uspeo da dođem do Srbije imam utisak da sam nikad bliži budućnosti o kojoj sam toliko maštao. Želeo bih da se vratim u školu i da postanem doktor. Želim da pomažem i lečim ljude slične meni, ali i sve one kojima je pomoć potrebna. Kada bih pomagao drugima da zacele svoja tela, onda bi im možda i bolovi koje nose na duši lakše prolazili.

Prikupio i priredio Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila – APC/CZA