IZVOR: DANAS 14.12.2014.

Minuti, sati, sve godine koje smo proživeli… baš sve staje u taj momenat kada gledate smrti u lice. Često sam razmišljala o tom momentu. Kada se svet oko vas ruši i nestaje, ljudi oko vas gube živote, zapitate se otkud to da ste vi još tu gde jeste, kako to da još uvek niste nepovratno nestali sa lica zemlje. Iščekivanje najteže pada.

Međutim, taj momenat se pre ili kasnije uvek desi. Neki ga, poput mene, iskuse i više puta u životu. Nakon toga pomislite da ste jači i spremniji za nova iskušenja u životu, ali sve je to samo zabluda.

Kada smo konačno napustili Damask, nadala sam se da će biti lakše, ali nije bilo tako. Iz jedne agonije smo prešli u drugu. Želja da se preživi i nađe mir, nakon sve muke kroz koju smo prošli, menja ljude. U Turskoj smo se susreli sa rodbinom i prijateljima koji su krenuli malo posle nas i rešili da put nastavimo zajedno. Međutim, do Makedonije smo se osuli i sada smo u Srbiju došli samo brat i njegova porodica i ja.

Sada kada smo na sigurnom, kada posle neprospavanih noći pod otvorenim nebom konačno imamo topao krevet i krov nad glavom, ne želim više nigde da mrdnem, ali nisam sigurna da li će ostati tako. Trenuci mira se prepliću sa trenucima strepnje od onoga što nas dalje čeka i strepnja prevladava. Mogućnost da se skrasimo negde me u isto vreme i raduje i plaši. Nepoznate zemlje, ljudi, jezici, ne znam kako ću uspeti da se snađem u svemu tome nakon svega kroz šta sam prošla. Lakše mi pada samo to što znam da u svemu tome nisam sama i što su neki od mojih bližnjih još uvek pored mene. Zajedno ćemo valjda prebroditi i sve buduće prepreke koje su pred nama.

Prikupio i priredio Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila – APC/CZA